A Travellerspoint blog

Jak pokušaj za samo jedan dan (izlet u Trst)

Trst. Grad bogate istorije, sa puno trgova, crkava, muzeja, spomenika. Predivna arhitektura, espreso, italijanska pica, more, šoping. Ma gluposti. ;) Umesto toga, pročitajte šta sam ja tamo radio.

sunny 29 °C

Standardna situacija ;) (k’o iz reklame za šampone Headache & Boulders) – već se nalazite u Istri, Trst je veoma blizu, pa zašto ne biste skoknuli na jedno popodne i proverili kako danas izgleda nekadašnja Meka falš šopinga? Kakav je šmek ovoga grada bez gomile tezgi sa bofl robom, bez armije unezverenih koji se guraju kroz rulju sa po 10 ili 20 punih kesa u rukama, bez dovikivanja na srpskom? Ne znam za vas, ali meni i danas u ušima odzvanja „Miiiišoooooo, odo’ ja da pišaaaaaaam!“, dreknuto s kraja na kraj nekog trga, tamo sredinom osamdesetih...

Naravno, prvo pitanje jeste šta Trst nudi, šta treba pogledati? Po čemu je poznat, koje su atrakcije, ima li i dalje dobrog šopinga? Šta ni slučajno ne smem da propustim, koje je radno vreme muzeja, koliko se plaća ulaz, zbog čega ću da se kajem celog života? Gde se nalaze supermarketi, koliko šta košta i, ono najvažnije - šta mi čitaoci nikad ne bi oprostili? ;) Pa, ako su to pitanja koja bi se vama motala po glavi, za vas ovaj tekst mogu odmah da završim i jednostavno da vam kažem da i ne idete. Sve ostale pozivam na Jedno opušteno i sasvim drugačije popodne u Trstu.

Pre svega, ako imate samo jedno popodne, odnosno idete u Trst na jednodnevni izlet, džaba pretražujete po Internetu, jer za jedan dan nećete uspeti da vidite i obiđete ni 20 % onoga što bi trebalo. Niti ćete da osetite energiju ovoga grada i tamošnjih ljudi. I samo ćete da se nervirate. Zato vam preporučujem da se pozabavite onim bitnijim – kada je vremenska prognoza povoljna, gde je najbolje parkirati kola, gde je najbolji espreso, a gde najbolji sladoled i pizza? Tome dodate još 2-3 lokacije kojih se sećate iz davnih vremena, napravite procenu troškova, a onda potražite listu top 10 turističkih atrakcija Trsta i izaberete – jednu! Ništa drugo nećete moći ljudski da obiđete, možda nećete ni naći, kolima sasvim sigurno nećete moći da priđete i od celog izleta ostaće vam samo frustracije i traume. Zato poslušajte savet, manite se ćorava posla i provedite zaista predivan dan u ovom lepom gradu, uživajući u atmosferi, ljudima i običajima (naročito saobraćajnim).

Odmah ću da napomenem da sam, pre ove epizode, u Trstu letos bio još tri puta, takođe na po jedno popodne. Ali nemojte da mislite da sam zbog toga mogao sebi da priuštim „luksuz“ da ne obiđem sve znamenitosti, jer sam prvu posetu proveo u tržnom centru, tražeći nešto konkretno, drugi put sam propešačio kroz ceo grad i preko svih njegovih brda, do tog istog tržnog centra (morao da parkiram na suprotnom kraju grada), a treći put sam stigao samo da prošetam kroz centar, ne obilazeći praktično ništa. Dakle, bio sam 4 puta, ne znam lokaciju nijednog muzeja, osim jednog spomenika „na vr’ brda“, ali mi je svaki put bilo predivno. I ne mislim da sam išta propustio. Naprotiv.

Inače, meni najviše odgovara sunčano i što toplije vreme. Međutim, u ovom slučaju nisam mogao previše da biram, nego smo morali da krenemo na dan za koji je prognoza bila da će prepodne da pljusne kiša, ali ne mora da znači. Zbog toga je plan A (sunčano) bio da prvo obiđemo zamak Miramare (moj izbor sa top 10), pa posle malo kroz grad, a plan B (kiša) da se odmah zavučemo u neku garažu i u tržnom centru ili kafiću sačekamo razvedravanje. Sreća nas je, ipak, poslužila, pa smo uživali u planu A. Jupi!

Put
Ja sam bio stacioniran u Rijeci, nekih 70-80 km od Trsta. Put je, u odlasku, praktično pravolinijski (ne i u povratku ;)), a ide se dobro označenim putevima koji su letos bili u fazi kompletnog obnavljanja. Jednim delom, put vodi kroz Sloveniju, pa je najvažnije pitanje da li je potrebna slovenačka vinjeta. Na više mesta može da se pročita da nije, što znači da idete na prelaz Rupa i koristite autoput. Međutim, ja nisam bio naročito sklon verovanju u pisanja po Internetu, stara po par meseci ili godina, a i zaista sam želeo da idem sporednim putevima. Između ostalog, zato što je u pitanju jedan od lepših krajolika kojima sam se vozio, sličan Gorskom kotaru (ne toliko lep, ali sličan). Taj put vas dovodi direktno u Trst, praktično bez ikakvog skretanja. Sveukupno računajte da je potrebno oko sat i po, sa ulaskom u Trst, odnosno provlačenjem do konkretne lokacije. Savet: pre ulaska kolima u Trst, zastanite negde da malo meditirate i pronađete svoj unutrašnji mir. Biće vam potreban.

Na graničnom prelazu HR-SL nije bilo gužve, jer smo krenuli dovoljno rano (pre 9, stiže se za oko pola sata). Što se carinika/policije tiče, kao i obično, neki su ljubazniji od drugih, ali niko nije bio neljubazan. Na slovenačkoj strani su mi, od četiri izleta, samo jednom tražili papire za kola, a znali su i za naše nove registracione nalepnice. Ipak, papire nisu u suštini ni gledali, samo pitali da li imam. Valjda su iskusni, pa i po reakciji vozača ocenjuju da li ima potrebe za daljom procedurom. U svakom slučaju, definitivno se više čeka na ulasku u SL/EU, nego izlasku iz HR. Valjda je i logično. No, sve ide dovoljno brzo, a nadalje nema više nikakvih zadržavanja.

Ipak, zaista pokušajte da budete tamo dovoljno rano, jer smo u jednom odlasku malo kasnili i bili u koloni 15-20 minuta. Osim toga, u jednom od popodnevnih povrataka, na izlazu iz HR je bila dugačka kolona, a bio je radni dan. A ako se ispred vas zakuca neki kamion, naje.. nagrabusili ste.

Slovenija
Kako rekoh, ovo je jedna od lepših ruta kojima sam vozio, a slovenački deo je definitivno najlepši na njoj (ko prizna, puste ga u EU). Istina, tek u septembru su zahuktali radove na sređivanju magistralnih puteva, ali zato ih rade kako treba. Dakle, moj savet je da izbegnete autoput, bez obzira na vinjetu, i uživate u predelima na putu do Trsta. Usponi, spustovi, krivine, livade, drvoredi (platana?) zaista su predivni. Zapita se čovek šta to nas sprečava da radimo isto tako.

Trieste_-_Slovenija_8.jpg Trieste_-_Slovenija_6.jpg Trieste_-_Slovenija_2.jpg Trieste_-_Slovenija_1.jpg
Deo puta kroz Sloveniju

Imajte samo u vidu da je u SL ograničenje 50 km/h (i manje) kroz naseljena mesta kojih ima desetak na ovoj deonici. Osim toga, neke od tabli za naseljeno mesto nisu tako uočljive, pa je najbolje da usporite čim počnu da se ređaju kuće. U nekim slučajevima, „naseljeno mesto“ je prostor od samo 100 metara, a nema ni znaka za ograničenje brzine, ali čim postoji tabla sa nazivom mesta... Negde postoje i elektronski brzinomeri pored puta, pa obratite pažnju, jer su me svi upozorili da su policija i kazne rigorozni (a i lep je osećaj kad vam znak kaže „Hvala“ ;)). Uz to, policija je, očigledno, vrlo pristrasna, pa ćete brzo da uočite kako vozači sa SL tablicama uglavnom divljaju i voze daleko iznad ograničenja, pokušavajuči i vas da nateraju na isto. Ablendovanjem i sirenom. Ja sam pravila poštovao i problema sa policijom nisam imao.

Italija
Granični prelaz, odnosno kućice, i dalje postoji, ali naravno da nema nikoga. Ipak, ograničenje je 40 km/h na prelazu i par puta je bila prisutna saobraćajna policija. Dakle, savet je da nastavite sa normalnom vožnjom i poštovanjem pravila. U Rijeci su me mnogi na to upozoravali, sigurno ima razloga. Ja sam vozio kako treba i nisam imao problema. Istina, u povrtaku iz Trsta sam vozio i 60-70 gde je ograničenje 50. Dugačka uzbrdica, bez raskrsnica, velika gužva se pravi, izlaz iz grada. Uh, skinuh i taj teret sa duše... ;)

Trst
Što se samog puta tiče, kroz Italiju je prilično dosadan i ni blizu tako lep kao kroz SL i HR, pa vam ostaje samo da se skoncentrišete na vožnju i budete strpljivi. Pogotovo ako vam se zadesi neki kamion ispred vas, jer preticanje teško da je moguće (gužva u saobraćaju, a po jedna traka). Naravno, kako se lagano spuštate u Trst, situacija se drastično menja, kraj je lep i zanimljiv, vidi se i more i pola Trsta, ali.. Nipošto ne sklanjajte pogled sa puta i angažujte i saputnike da „skeniraju“ okolinu, jer se neke stvari ne menjaju – Italijani nisu normalni. Pre svega, ako u gradu vozite 40-50 (ograničenje), a ispred vas ima dva metra praznog prostora, očekujte besomučno sviranje neke Alfe iza. Drugo, sa obe strane ulica parkirane su kolone automobila i dostavnih kombija i kamiona, od kojih se ništa ne vidi. Uz to, parkiraju kao Beograđani – i na pešačkim prelazima, i na stanicama, prosto gde god požele (uredno, ali svuda). Zbog toga pešaci „izleću“ sa svih strana, provlačeći se između kamiona i videćete ih tek kada su već na ulici.

Trieste_-_..emaforu.jpg 270_Trieste_-_..ke_zuto.jpg
Skuteri na semaforu; Žuto svetlo i za pešake, da se pripreme za sprint

Ali ni to sve nije ništa u odnosu na klince na skuterima. Majko mila! Ja, inače, vozim i motor, znam da ima raznih ludaka i kod nas; sa japankama, „siledžijkama“ i šorcevima, nabildovani i istetovirani, ginu na sve strane. Ali klinci na skuterima u Trstu kao da imaju želju da ih ubijete. Ako ne direktno kolima, onda bar da vas dovedu do nervnog sloma, pa da izađete iz kola i ubijete ih od batina. Pod uslovom da se igde, uopšte, zaustave, jer ni semafori njima ne predstavljaju neku značajniju pojavu u saobraćaju, a kamo li pešački prelazi, pešaci, automobili, autobusi i bilo koji drugi učesnici u saobraćaju.

Nije tunjevina

Trieste_-_..-_Zaliv.jpg
Zaliv pred ulazak na imanje zamka Miramare

Kako nas je vreme poslužilo, mi smo odmah produžili do zamka Miramare (tunjevina je „Rio mare“ ;)) i on se pokazao kao pravi izbor sa top 10 liste. U pitanju je zamak jednog od Habsburgovaca, koji je umeo da izabere arhitektu. Zamak je podignut na predivnoj lokaciji, oko 7 km zapadno od Trsta, na obodu šume, na samoj obali, desetak metara iznad mora. Bele je boje, a oko njega je šuma raskrčena, pa kad ga ugledate sa prilaza, kako se presijava i šljašti na suncu, definitivno oduzima dah. Pritom nije u pitanju kolosalna građevina, ali nije ni mali, nego rekao bih baš kako treba.

Trieste_-_..-_obala.jpg Trieste_-_..a_plaza.jpg Trieste_-_.._Kapija.jpg Trieste_-_..rilaz_1.jpg
Obala; Plaža kod parkinga; Kapija imanja; Zamak

Ispred samog zamka (more je iza) nalazi se veliki otvoreni prostor, sa fontanom u sredini, a arhitekta se pobrinuo da prilaz vodi nekako više ka tom platou, dok je zamak postavljen malo levo, na izbočini. Pravo napred su stepenice, skoro raskošnije od samog zamka, koje lagano, kroz više etapa, na pravi kraljevski način, vode dole do mora. Tačnije, do mini-marine zaklonjene lukobranom. Na sve ostale strane nalazi se šuma, kroz koju su prosečene široke i uske staze, sa uređenim parkovima i većim i manjim jezercima i fontanama (uglavnom nisu radile). Celo imanje se lagano uspinje sa još jednim, mini-zamkom na gornjem platou, pogledom na obalu i izlaskom na ulicu sa severne strane. U najvećem parku, na samom početku, nalazi se i kafić sa WC-om. Cene nisam proveravao, da ne kvarim. Na sve strane možete da nađete table sa detaljnim prikazom celog imanja i oznakom gde se šta nalazi, pa možete da isplanirate svoju rutu kako vam najviše odgovara.

Trieste_-_..Plato_2.jpg Trieste_-_..Plato_3.jpg Trieste_-_..-_Bajka.jpg Trieste_-_..ja_soba.jpg
Plato ispred zamka; Pogled iz parka; Bajka; Moja soba ;)

Za sve zainteresovane, postoji i mogućnost obilaska samog zamka, ali ja nisam bio. Pre svega, to se plaća (ako se dobro sećam, desetak evra), a na netu sam pročitao da se naplaćuje samo za građane izvan EU, što je čista diskriminacija (zakonom zabranjena i u Italiji). Osim toga, najinteresantnije bi bilo popeti sa na krov, pa odatle sagledati celo imanje i okolinu, a to nije bilo moguće. Konačno, problem je i potrebno vreme, jer je za okolinu zamka potrebno oko sat i po malko bržeg tempa, uz razgledanje i slikanje. Za zamak verovatno još oko sat. A parking ispred zamka se plaća po satu. Ako se dobro sećam, prvi sat je 1 e, ali naravno da ni Jusein Bolt ne može da obiđe ništa za to vreme. Pa samo od kapije do zamka šetate bar 10 minuta. A svaki sledeći sat je bio 2 evra. Dakle, naših sat i po su već koštali 3 evra. Elem, na cenu obilaska samog zamka, dodajete još 2 ili 4 evra za parking. „Pa ovo je pljačka!“ rekao bi moj prijatelj Sima Kosmos iz dalekog svemira, pa smo zamak preskočili. Ali i ovako je bilo vrlo impresivno i mogu da kažem da je ovo prvi zamak u kom bih mogao da se zamislim. :D Nisam ih video baš previše, ali obično su svi nekako ogromni i na „milion kilometara od nigde“, pa vam ne ide u glavu da je tu ikad ikog bilo. Ali Miramare je definitivno fantastičan i svima savetujem obilazak (unutrašnjost zamka smo preskočili i zato što je već bilo prošlo 12 h, a žurili smo nazad; neko je morao da uči za ispit). I obavezno obiđite zamak sa svih strana, ispod njega posmatrajte gomile riba koje se baškare u zoni zabranjenog pecanja (ne, ne, nije tunjevina), pa siđite do samog mora. Btw, tip u naplatnoj kućici nije reagovao na balkanski šarm, pa je cena ostala 3 evra za sat i po. S druge strane, kuriozitet je i to da su svi radnici „Zelenila“, koji su sređivali park, pričali na srpskom. Možda nas je zato tip na rampi ignorisao. ;)

Trieste_-_..peniste.jpg Trieste_-_.._Marina.jpg 1Trieste_-_.._marina.jpg Trieste_-_..-_Iza_2.jpg
Stepenište do mora; Marina; Pogled na zamak i marinu; Sa zadnje strane zamka

Od zamka smo krenuli lagano kolima ka unapred izabranom parkingu. Usput prolazite duž obale koja, u velikom delu, može da se koristi za kupanje (u blizini Miramare to nije dozvoljeno) i bilo nam je žao samo što nismo poneli kupaće gaće/šorceve, inače se ni trenutka ne bismo dvoumili da li tu da provedemo ceo izlet. Ovako smo, ipak, nastavili dalje, poštujući ograničenje brzine, dok je jedna Alfa uporno pokušavala da prođe kroz nas.

Trieste_-_.._Detalj.jpg Trieste_-_..njacama.jpg Trieste_-_.._-_Park.jpg Trieste_-_..k_donji.jpg
Detalj sa platoa ispred zamka; Jezerce sa kornjačama; Glavni park - gornji i donji deo

Stay on target...
Kako smo zašli u grad, do izražaja je došao još jedan problem - GPS. Definitivno pomaže i treba ga imati, ali nemojte da se zanosite da ćete iz prve i bez ikakvih frustracija da dođete do željene lokacije. Naime, Trst je prepun uskih i kratkih uličica, a pritom se ulice često račvaju na nekoliko strana, uz malu ugaonu razliku. Tako mi se više puta desilo da mi navigacija kaže „za 30 m skrenite levo“ (kao da ja znam tačno kad sam prošao 30 m), pa „za 10 m skrenite levo“, pa onda „skrenite levo!“. Ja skrenem levo, a navigacija: „Preračunavam“! Šta, bre, preračunavaš, pa idem gde mi ti kažeš?! E, jes, ali pod malo drugačijim „levo“ je bila druga ulica, ili je još 3 metra dalje bilo još jedno „levo“. Inače navigaciju držim skroz gore, na komandnoj tabli i gledao sam i crtež, ali džaba. Naravno, onda se ispostavi da je uličica u koju ste ušli, u stvari neki parking, sav zakrčen i usporen, pa se provlačite 15 minuta (naravno, svima se fućka za vas, mislim da uopšte i ne registruju da je neko stranac, svi su prosto „neprijatelji“). I sve to samo da biste napravili pun krug i ponovo okušali sreću u igri navigacije i miša.

Naravno, to nije i jedini problem sa snalaženjem, jer glavna igra se zove „pregazite babu u stranoj državi“. Naime, zbog pomenutog problema veoma uskih ulica (sa velikom gužvom) i zbog parkiranja sa obe strane, sve do samog semafora, raskrsnice su veoma nepregledne. Pogotovo one pod pravim uglom. Posle jednog od pogrešnih skretanja, našao sam se u uskoj uličici, iza nekog velikog džipa, sa automobilima parkiranim levo i desno „na gurku“, a trebalo je da idem u prvu ulicu desno. Nisam ni video da postoji semafor, samo smo stajali u koloni. Kako je krenuo džip ispred mene, tako krenuo ja za njim. On skreće, ja skrećem, a baba skiči! ;) Šta se desilo? Tu je bio semafor i baba je čekala da pređe preko uličice u koju smo mi skretali. Kada se nama upalilo zeleno, upalilo se i njoj, ali niko od (lokalnih) vozača ispred nije fućkao babu i njenu želju da pređe. Ja sam jedini držao koliki-toliki razmak u odnosu na vozilo ispred, a babi je dotle već dopiz.. dogorelo, pa je krenula ispred mene „kud puklo“. Tek tada sam video i semafor i pešački prelaz. Baba je malo vikala i mahala rukama i torbom, ali na tome se, srećom, sve i završilo, jer sam uspeo da se zaustavim tik ispred nje, kao Betmobil. Neverovatno da me niko nije zveknuo otpozadi. Međutim, po reakcijama ostalih prolaznika i vozača, kojima je cela epizoda bila daleko beznačajnija od pitanja količine mleka u espresu, zaključio sam da je ovaj „incident“ kod njih najnormalnija pojava i da nema razloga da s’ uzbuĐIvam. Pa i nisam.

Elem, posle još malo obilaženja bespotrebnih navigacionih krugova (a siguran sam da je to neka fora da proizvođač navigacije prikupi neke podatke ili im šeici plaćaju da nam potroše još goriva), stigao sam do garaže tržnog centra.. recimo da je Giulia. U stvari, u Trstu postoje 2 tržna centra, a ovo nije bio Torri d’Europa. ;) Zašto sam izabrao taj parking, umesto neke od garaža u samom centru ili onog u luci? Hehe, ovo će biti zanimljivo:

OPCIJA 1 – parking u centru
Pri prvoj poseti Trstu, išao sam ciljano samo u Torri d’Europa (eto zašto znam kako se piše) koji je daleko od centra grada. Bio sam nekih 4 sata i garažu sa zilion mesta platio nešto sitno, recimo 2,5 evra. Sledeći put sam išao u centar grada i, na preporuku prijatelja, birao veliku garažu u centru, jer smo mislili da je parking 10 evra za ceo dan (sve preko šest ili sedam sati obično se računa kao ceo dan i više ne naplaćuje po satu). Put do garaže je malo naporan, ali lokacija jeste odlična, a mesta je bilo poprilično (zar nije već sumnjivo?). Pri ulasku smo uzeli karticu i pogledali neke natpise o cenama, nešto 1, 2, 3 evra, ali nam tekst na italijanskom nije delovao naročito privlačno, pa smo otišli u provod, unapred računajući na celodnevnih 10 evra. (sad svi očekujete neko „ali“) Međutim ;), posle nekih osam sati u gradu, vraćemo se mi u garažu i ja idem da platim. Nema naplatne kućice, to je tako demode, nego samo automat. Stoji na jednom od spratova, malo zavučen i usamljen na samom stepeništu. Pali i gasi neke lampice, nešto malo pišti i, kad mu je baš dosadno, ispisuje neki tekst na displeju. Kuliram ja, spremim 10 evra, ubacim karticu, krećem da ubacim pare, automat nešto žvaće i svetluca, tip-tup-tap i prikaže na displeju: „16 EUR“! Ha, bre?! ŠTA REČE?! Kakvih, bre, 16 evra, si ti normalan?! K’o da sam parkir’o u Milanskoj fakin Skali! Ja razrogačenih očiju, u potpunom bunilu, srčka mi preskače, knedla zapinje, ne mogu da dođem do daha.. a „on“ nešto zapišta i opet ispisa: „16 EUR“. Ja odlepio skroz, pa toliko nisam potrošio ni za piće i prodavnicu, već čujem kako mi ticker gubi ritam. U nastupu potpunog očaja, već počinjem da širim ruke, da mašem, krećem nešto da izustim, da počnem da objašnjavam, da se ubeđujem, da shvati da je neka greška, ali... Nemam kome. Kako god da pogledam, ne nailazim na „protivnički“ par očiju. Nema grimasa na licu. Samo malo lampica i displej na kom se opet pojavi: „16 EUR“. Već mi dođe da zaplačem od muke, razmišljam kako da otmem karticu nazad, pa da dođem u drugoj smeni, kad bude neki bolje raspoloženi.. automat. Bezvoljno spuštam ruke i u trenutku pomislih da zamahnem i da mu bar dobrano pokažem koliko se ne slažem sa njegovim viđenjem stvari. Istog časa, u gornjem desnom ćošku, kamerica podiže obrve i razrogači ono svoje sočivo i kao da sa povećanom pažnjom blenu u mene. Uvek mi je išlo sa kompjuterima, ali ovo je bila glupa sprava, nema ni tastature da mu nešto napišem, a ni kamera ne reaguje na usiljeni smešak. Vreme prolazi, već mi se čini da su sve kamere počele mene da gledaju, k’o da lavežom dozivaju jedna drugu, a na displeju i dalje: „16 EUR“. Džaba sve. Ako hoću da izađem svojim autom iz ovog kapitalističkog pakla, moram da ubacim kolosalnih 16 evra u ovu tupavu konzervu (ne, ne, ne tunjevine), a pritom ne mogu, čak, ni da ga opsujem. Ruka lagano ide u džep, vadi pare i počinje bojažljivo, zastajkujući, da ih ubacuje u automat, dok je moje oči i glava osuđujući prate, ali ne odlučuju se da je zaustave. I poslednji evro uđe u automat, on veselo nešto zapišta i malo zasvetle, ispisa na ekranu neko Grazie i vrati mi nazad karticu. I dalje u šoku, nosim je sa sobom i teram noge da se pokrenu, da se ne bi još i rampa na izlazu odlučila da mi traži svoju proviziju.

OPCIJA 2 – parking u luci
Treći put sam odlučio da budem „pametniji“ i da parkiram u luci, tamo gde smo parkirali i osamdesetih, kad smo mislili da ćemo da pobedimo sistem kupovinom škarta na Ponterosu. Uz GPS, uspeo sam da nađem odgovarajući prilaz posle kraćih muka, usput pokazujući Italijanima da oni, možda, nisu normalni, ali da srpskom mentalitetu, sasvim sigurno, nisu dorasli. A bre, No more Mr Nice Guy. Tako ja lepo dođem do luke i, što je još lepše, čim sam ušao na parking, oslobodi se jedno mesto, sasvim blizu. Uparkiram, ne fućkajući kolonu Italijana kojima se nije svidelo što ciljam parking mesto tako da me niko ne udari. Jeste pod otvorenim nebom, ali nema opasnosti da će da padne grad, a parking i izlaz su lako dostupni. Pa neka i auto malo uživa na suncu, uz more. Izlazimo i tražimo neki info o cenama i plaćanju, više ništa ne prepuštam slučaju. Naravno, opet automat. Već se razmišljam da ga pročačkam, da mu vratim za onog rođaka od prošli put, ali se suzdržavam. Neću da se spustim na taj nivo, pokazujem dostojanstveno da su Srbi iznad njih. Naravno, pored automata opet sve napisano na italijanskom, ali sada ulažemo malo više napora. I ubrzo dolazimo do ovdašnjeg „ali“ – iako je parking otvoren, cena po satu je skoro potpuno ista kao u onoj garaži! Kasnije će da se pokaže da je isti slučaj i sa svim ostalim garažama u samom centru, dok malo dalje celodnevni parking pada na onih 10 evra, ali cena po satu je skoro ista! I obično je sistem zakomplikovan, tako da cena po satu raste sa dužinom boravka, te je teško sračunati da li.. KOLIKO vas pljačkaju. No, vrhunac tek sledi – parking se plaća unapred!? To je već ozbiljan problem. Tada smo u Trst došli bukvalno u malu šetnju po gradu, na kafu/sok i sladoled, otkud da znam koliko ćemo da ostanemo. Ako platim za više, opet sam kreten, ali ako ne platim dovoljno moraću da trčim odnekud da produžavam! O, kakve gluposti! Pritom, naravno, automat ne vraća kusur, pa ako ubacite malo više para, samo ćete moći da ostanete do Nove godine. Društvo je insistiralo da nam je dovoljno da ubacimo 3 evra, ali sam ja ubacio galantnih 4 i dobio oko 2,5 sata parkinga. A na kraju smo, ipak, morali da trčimo do kola, jedva stigavši da pojedemo sladoled. Čak smo i zakasnili nekih 5 minuta, ali nas je rampa ipak pustila. Valjda je i ona u svađi sa automatima, verovatno dobija manji procenat para za održavanje.

No, to opet nije ono najgore. Naime, kada sam pravio plan za četvrti dolazak, neki prijatelji u Rijeci su bili zblanuti kako sam ostavljao kola u luci, da nisam normalan, pa to ni slučajno ne sme da se radi. Zašto? Zato što tamo masovno kradu strane automobile!? A u čemu je fora? Nije to samo što je strani auto, nego prvenstveno zbog onog umobolnog sistema plaćanja unapred. Sad je jasno zašto su ga smislili. Dakle, umesto da samo parkirate auto i uzmete sa sobom karticu po kojoj ćete, kasnije, da platite, vi morate odmah da platite određeni broj sati, automat vam štampa listić na kom OGROMNIM ciframa piše do koliko sati ste platili i to morate da stavite na vidljivo mesto u kolima. Što će reći, svaki krimos koji prođe pored vaših kola, može sa ogromnom sigurnošću da zna DO KADA nećete biti tu, odnosno do kada ćete, verovatno, da budete prilično daleko! I onda biraju koja će kola da pokupe, kao na pijaci. I najverovatnije i ne šetaju oni sami, nego im to javi parking majstor, koji i inače već šeta po parkingu! Naravno, ne nestane svaki auto, ali je opasnost ogromna. Još su mi objasnili da su Italijani (ili bar neki gradovi) i sami nedavno menjali bili tablice, pa je možda stvarno neko pomislio da sam iz Bolonje (BG). Pa da mi zbog toga nisu dirali kola, ali da ni slučajno ne rizikujem opet.

A mi, deca, čuč
Dakle, zbog toga sam se odlučio za parking u tržnom centru Giulia. Iako je podaleko od centra, pa još malo uzbrdo, on ima nekih lepih prednosti – jeftiniji je od parkinga i garaža u centru, uopšte i ne pripada tržnom centru (iako je u sklopu istog), nego nezavisnoj firmi koja se bavi tim poslom (SABA), a usput imaju postavljene kamere. I, kako kažu, uvek ima mesta. Plus što se, iako daleko od centra, samo stotinak metara ispod nalazi severni kraj ulice 20. septembar, što je tršćanska Ulica kneza Mihajla. Dakle, odlična lokacija.

Inače, svi kažu da gradski autobuski prevoz u Trstu funkcioniše savršeno i da nije mnogo skup, te da udaljenosti nisu problem, ali ja se nisam vozio. Malo je falilo, ali cena koju su mi rekli ljudi na ulici (naleteli na ljude iz Hrvatske, jedini koji me razumeli) nije bila ona sa neta, pa sam odustao od ideje diskutovanja sa radnicom na trafici, a i nije mi bilo neophodno. A i da jeste bilo, nema šanse. Još mi je u živom sećanju trauma kad sam prvi put išao u Trst, kao klinac od nekih 12 godina (osamdesetih). Naravno, glavna fora je bila kupiti koka-kolu u konzervama (Italijani su tada imali i one od pola litra, što je bila skoro duplo veća fora ;)). Mi (ja i brat) natrpali kolica konzervama (i samo konzervama), precizno preračunavši u liru koliko para imamo. I dođemo na kasu, kasirka kuca i usput mi daje kesu. Mene odmah hvata panika da neću imati para ako kupim i kesu, pa je vraćam nazad, uz logično objašnjenje „neću kesu“. Radnica mi samo otparla nešto na italijanskom (120 reči u sekundu) i ponovo uvali kesu. Sad me već znoj obliva, bacam kesu nazad i jačim glasom ljubazno kažem „ma neću kesu“. Prodavačica tu popiz.. poludi (bio je i veliki red, malo nervozna), uze kesu, okrete se ka meni i ubaci u šestu! Tolikom je brzinom „parlala“ (ja sam čuo samo „lalalalalala“), usput još i mašući rukama, da sam odmah uzeo kesu, a uzeo bih još 20, pa nek’ košta šta košta! Naravno, ona je pokušavala da mi objasni da je kesa besplatna. :D Zato sa trafikom nisam hteo da rizikujem i uzmem 20 karata, jer kolika god da je stvarna cena, u jedno sam siguran – nisu besplatne.

Elem, parkirali smo u tržnom centru i odlučili da se prvo okrepimo nekom klopom i pićem u prodavnici na jednom od spratova (zbog mog prethodnog odličnog iskustva sa klopom u Torri d'Europa). Velika greška. Prvo, izbor je bio nikakav, na kraju smo uzeli nešto slatko, umesto slanog. Drugo, na kasama je vladao potpuni haos, jer su se svi nešto objašnjavali sa kasirkama, a one nisu ostajale dužne (eto, kažem ja da ne vredi sa njihovim kasirkama). Plus što su sigurno angažovali nekog menadžera iz Maksija, pa se dodatne kase ne uključuju čak i kad u redovima stoji po 20 ljudi. Dakle, veoma loše iskustvo sa lokalnom prodavnicom tržnog centra, izbegavajte. Puno izgubljenog vremena. WC im je ok, za razliku od Torri d’Europa gde je WC bio u stanju raspadanja/truljenja i gde je više od mesec dana stajala napomena o renoviranju, a nije bilo nikakvog pomaka. Ko zna, možda je napomena stavljena samo da nas umiri, da ne uočimo kamere u razbijenim zidovima... ;) Inače, većina kafića (čak i skupih) nema normalan WC, nego „čučavac“. Meni je to bilo jako čudno, ali mi prijateljica reče da je to neka fora EU sa higijenom... Da, i ja sam zbunjen, valjda zato što u Srbiji vlada uverenje da je čučavac samočisteći sistem, pa sve izgleda onako.. rustično.

Govori engleski da te niko ne razume
Posle „okrepljenja“, odmah smo krenuli upravo niz ulicu 20. septembra. Usput se diveći što arhitekturi, što činjenici da su sva kola bila parkirana pod konac na označenim prostorima. Nije bilo nijednog kretena koji bi se preprečio u beogradskom fazonu „svet se vrti oko mene, može mi se“. Valjda zato što italijanska policija to ne toleriše. Posle petnaestak minuta lagane šetnje, stigli smo i do suprotnog kraja, odnosno početka pešačke zone i odlučili da ne sednemo odmah na sladoled, zbog nekih čokoladnih kroasana iz Đulije. Nego da prvo prošetamo po gradu, odemo do Zampolija koji bi trebalo da bude najbolji sladoled u široj okolini, pa u povratku možda sednemo i na picu. Gledajući na netu, video sam da baš u blizini ulice 20. septembar (u jednoj od poprečnih uličica) postoji odlično ocenjena picerija, a blizu je i picerija Delfino u čijoj smo lovranskoj verziji uživali više puta (ne znam da li je ista picerija u pitanju, ali su obe odlično ocenjene).

Trieste_-_..rking_1.jpg Trieste_-_..rking_2.jpg Trieste_-_XX_-_Detalj.jpg 270_Trieste_-_Parkiranje.jpg
Parkiranje motociklista; Ulica 20. septembra; Parkiranje "pod konac"

Tako smo krenuli u potpuno opuštenu šetnju centrom grada, bez bilo kakvog pritiska, tek okvirno znajući koje lokacije želimo da vidimo i slikamo. A najviše su nas impresionirali parkinzi za motore i količina istih, jer su cele ulice potpuno zakrčene načičkanim motorima i skuterima. Prošli smo kroz centar i stigli do Zampolija, ali smo na kraju bili prilično razočarani. Iako na netu upozoravaju da lokal ne liči ni na šta, bilo je mnogo gore. Zamislite najgrđu školsku poslastičarnicu iz osamdesetih, kad ste išli na ekskurziju u neko selo. E, to je Zampoli. Na sve strane i poglede potpuno neugledan i zapušten, čak deluje i prljavo. Sa sve onim podnim pločicama na crno/bele kvadratiće, a ni zidovi nisu bolji. Stolovi oni malecki metalni, okrugli, sa nogama koje su povijene u slovo "S", stoličice još manje, takođe nikakve. Sve jako sitno i nabijeno, nema više od 5 stolova, a ne postoji bašta ispred. Frižideri za sladoled, kao i kutije, kao da su rashodovani iz fabričke kafane IMR-a, oni limeni, sa staklom gore. Jedva osvetljeni, a deluje kao da i nisu smisleno stavljeni, nego da su ih tu ostavili, jer je to bila jedina lokacija gde je utičnica za struju bila dovoljno blizu. Užas. Pritom opet sve na italijanskom (ok, logično), ali ispisano uglavnom rukom, pa i ne mogu da rastumačim. Ima više od 30 vrsta sladoleda od kojih prepoznajem možda 5. Ne zna se ni koja je cena, jer je i cenovnik na italijanskom i ne sadrži ništa što bi ličilo na kup, odnosno na sedenje unutra, sve neki korneti (a možda je kornet = kup :)). Usput se svi nešto dovikuju, osoblje nervozno i svadljivo, stalno izbacuju jedne limenke sa sladoledom i ubacuju druge, smenjuju se međusobno i trčkaraju unezvereno, a i sâm sladoled deluje kao da je iz neke trećerazredne seoske kafančine, onako više led, nego slado. Cene definitivno veće nego na drugim mestima po gradu, mada ne astronomske.

Na kraju, atmosfera, dreka i gužva su nas dotukli, pa smo odlučili da potražimo drugo mesto. Hteo sam da probam Zampoli, nervirao sam se prethodni put kad je bio zatvoren bez ikakve najave i objašnjenja (ne rade utorkom ili sredom, nešto tako blesavo, ali nismo bili na taj dan), ali definitivno ne umem da se snađem u tom kafanskom „ugođaju“. Ni u BG u kafane nikad nisam zalazio.

Trieste_-_Zeleznica_1.jpg 4Trieste_-_.._Detalj.jpg Trieste_-_..kanal_1.jpg 270_Trieste_-_..kanal_2.jpg
Zgrada železnice i fontana ispred; Ponteroso kanal gornji i donji deo

Zato smo nastavili dalje, prošli kroz nešto severniji deo grada, videli svašta lepo i zanimljivo, otišli do Ponterosa i kanala, uživali u šetnji, arhitekturi i atmosferi koju „novi“ Trst ima, čudeći se da su tu ikad bile neke tezge. Onda otišli i do Trga jedinstva ili ujedinjenja (Unite). Inače, u blizini se nalazi kafić Tommaseo za koji kažu da ima najbolji espreso. Ja ne pijem kafu, ali definitivno je vredelo makar zaći unutra i videti kako je uređen. Stvarno predivno (ali i tamo je čučavac). U svakom slučaju, mi smo sa Trga nastavili okolo, na sever. Svratili smo u jednu od interesantnih, malih prodavnica igračaka, sa velikim izborom i ok cenama, pa nešto kasnije u još jednu, sa neviđenim izborom igračkica na daljinsko upravljanje. Usput prošli pored Teatro Romano (na njega smo naišli sasvim slučajno, bez ikakvog planiranja). Mrzelo nas je da idemo gore do zamka, nego smo pored crkve Sant’Antonio Nuovo (više se i ne kaže da je neko pametan ili učen, nego „guglovan“ ;)) ponovo otišli u 20. septembar, na tamošnji sladoled, otkriven slučajno prethodnog puta. Obišli smo i neko ranije čuveno mesto za kupovinu kafe (Crem Cafe), ali je ono sada postalo više kafić, a i kafa je dosta skupa.

Trieste_-_.._Zgrada.jpg Trieste_-_..nstva_3.jpg Trieste_-_Opstina_2.jpg 270_2Trieste_-_.._detalj.jpg
Arhitektura na Trgu jedinstva; Fontana na trgu; Zgrada opštine i toranj na vrhu

Trieste_-_..nstva_1.jpg
Panorama Trga jedinstva

Inače, Trst nikako nije mali, ali nije ni prevelik, pa ne treba da se plašite šetnje. Ne treba da se plašite ni sporazumevanja, iako engleski „znaju“ u možda 2-3 skuplje radnje, onako nabadaju par reči. Uglavnom one reči koje su iste na italijanskom i engleskom. No, kad nema gužve i nervoze, sigurno ćete uspeti da se sporazumete. Mada će Italijani, posle napomene da ne znate italijanski, nastaviti da vam pričaju na istom sa nesmanjenim ubeđenjem da ćete sada da ih razumete. :) Savet: ako tražite neki određeni artikal, napišite na papir marku i tačnu oznaku i samo pratite da li mašu glavom po horizontalnoj („ima“) ili vertikalnoj osi („nema“). ;) Istini za volju, dosta reči može da se razume kad pričaju lagano (nikad nisam učio reč italijanskog), ali naterati Italijana da priča lagano... Uf!

Trieste_-_..ski_trg.jpg 270_Trieste_-_Lukovi_1.jpg Trieste_-_..a_banka.jpg Trieste_-_.._Romano.jpg
Berzanski trg; Detalj arhitekture; Nacionalna banka; Teatro Romano

„Ma hajde kupi mi sladoled“... Bitte?
Elem, stigli smo opet u 20. septembar i seli u baštu poslastičarnice koju sam izabrao prethodni put (La Siciliana). Kako da izaberete pravo mesto za sladoled u nepoznatom gradu? Po izuzetno jednostavnom kriterijumu – krenete od početka pešačke zone i čekate prvu baštu koja ne liči ni na studentsku menzu (prvih nekoliko), ni na Hajat. La Siciliana je imala velike bele suncobrane i udobne stolice od pruća, tako nešto. Izgledala je baš pristojno i elegantno, ali ne vrišteći i nametljivo. Izbor kupova je ogroman i teško je izabrati. Meni je jedini kriterijum bio da ne uzmem isti kao prethodni put (neki Nocciolato, nemam sliku). Sladoled je apsolutno fantastičan i preporučujem ga svima, uz par napomena: porcije kupova su ogromne i potrebno je oko pola sata da se pojede, a ko je sitnije građe, može jedan kup za dvoje. Naravno, cene su sasvim odgovarajuće – vrte se oko 10 evra (pa može da se zavrti i vama). Da, znam, nekako zvuči kao Hajat. Međutim i u Hrvatskoj je kugla standardno skoro 1 evro, ovde smo imali po 4-5 kugli sladoleda, plus prelive, kekse, šlag, ukrašavanje... A kad se uračuna veličina kugli, otprilike dođe na isto. Uostalom, pogledajte slike. :)

Trieste_-_..doled_2.jpg Trieste_-_..doled_3.jpg Trieste_-_..doled_4.jpg Trieste_-_..adoled5.jpg
LaSiciliana kupovi

I došla kelnerica, mi se nešto dogovaramo međusobno i razmišljamo i nabadamo među bogatstvom od 3 italijanske reči koje znamo. Počnemo da naručujemo, kad nam se kelnerica obrati na čistom srpskom! :) „Govori srpski da te ceo svet razume“, mislim se ja, a ona objasni da je iz Niš! :) Zove se Suzana, tu radi već neko vreme, ali je planirala uskoro da pređe na nešto drugo. Objasni ona nama sve oko sladoleda, razjasni nam sve dileme, a usput reče i da se masa za sladolede uvozi iz Nemačke! Ej bre, Italijanima Nemci prave sladoled! I još reče da je to standardno tako već godinama, ali da Sicilijanci ipak dodaju u to neku svoju magiju, da nije baš čisto nemački sladoled. I da nema veštačkih aroma. Uglavnom, malo se ispričasmo, morala je i ona da radi, a onda nas u prolazu priupita: „Koji sladoled ne volite?“. Ja zbunjen, reko’ takav još prob’o nisam, mada mi marcipan definitivno ima ukus kreme za ruke (kako li to znam, a?). A ona samo zagonetno reče da će da nam ubaci još nešto u izabrane kupove i da će sigurno da nam se svidi! Ne, ne, nije bilo to što mislite. :D Naravno, ne treba da napominjem (ili treba?) da inače poslastičarnice standardno neće da prave custom kupove (čak ni u Opatiji), osim ako naručujete kuglu po kuglu, ali onda nema ukrasa. Izmena standardizovanih kupova? Ma nema šanse. Ali eto, mi smo, na kraju, dobili izabrane kupove, ali sa dodatnim šmekom onih između kojih smo se dvoumili. Recimo, ja sam u čokoladnom kupu dobio i kuglu pistaća i cele lešnike, a u Mandalore kupu (ako sam dobro zapamtio) je dodatno bila i bela čokolada. Čik da vidim one koji planiraju sve obilaske, kako bi to isplanirali. ;) A sladoledi za priču, ali mnogo bolje će da objasni slika. I za slučaj da se na slikama ne vidi, verujte da su porcije bile ogromne. Iako smo bili već i gladni i željni (jer smo preskočili sladoled u planiranom Zampoliju), bio je potreban pravi napor da se sve to pojede. Btw, Suzana kaže da je Trst još lepši noću, ali to bi zahtevalo da se tamo i prespava, za šta mi nismo imali ni prilike, ni para.

Sviraj mi ti
Na kraju, više nismo imali snage ni za kakvu pizzu. Jedva smo ustali, zahvalili se Suzani (uz bakšiš) i krenuli nazad do kola. Ostalo je bilo još samo da kupimo neke potrepštine u prodavnici. Kako je željeni lanac (Coop) u centru radio dvokratno (većina manjih prodavnica i dalje radi dvokratno), umesto da čekamo popodnevno otvaranje, odlučili smo da odemo u tu istu prodavnicu u Torri d’Europa, koja je neuporedivo veća i sa mnogo većim izborom. Stigosmo do kola, platih parking nešto sitno (oko 6 evra), podesih GPS da me vodi u Torri, a on poče da plače „izgubljen prijem signala“. Još jedna mana navigacija – mora da se krene na put, da bi navigacija mogla da počne da vas psuje kako ste krenuli na pogrešnu stranu. Ja sam primenio drugačiju taktiku – izašao iz garaže, do same izlazne rampe, a onda sačekao signal. Italijanima iza se ta ideja nije svidela, ali ni meni se nije svidelo mnogo toga što su mi radili prethodna tri puta, pa nisam obraćao pažnju. Još je bilo sveže i sećanje na parking od 16 evra... Inače, stekao sam utisak da, ako ih ignorišete prvih 20 sekundi, kao da zaključe da ste već bili u Trstu i da poznajete sistem, pa samo ućute.

Konačno, GPS pronađe svoje satelite i reče „treba da ideš levo“. Gledam ja, gledam, a ono puna linija u ulici, ne može levo. A po celom trotoaru standardno parkirani automobili, bez trunke prostora i uopšte se ne vidi da li ide neki auto (srećom, s desne strane se nekako videlo). Stanem ja malo levo, čekam, čekam, razmišljam šta da radim. Baš tad se desi mala pauza u saobraćaju, ja taman da krenem, a ono murija nailazi sa desne strane! Ajoj. Kako sam već davao levi migavac, a pritom i pravio gužvu, plus preprečio pešake na trotoaru i maltene krenuo levo, mogli su odma’ da me ’apse, No, ili im je moje ponašanje bilo sasvim normalno i uobičajeno, ili su i oni mislili da sam iz Bolonje. Uglavnom, samo su prošli. Posle još čekanja na istom mestu, na kraju sam odlučio da idem na bezobrazno i uključio se levo u saobraćaj tako da su čak i Italijani svirali. Ah, evo banke, cigane moj.

Posle još malo svađe sa navigacijom, skroz okolnim putem, uz gubljenje vremena, stigosmo u Torri. Otprilike u isto vreme kad su prodavnice u centru opet otvorene. ;D Eto, gledao sam film Cube, ali očigledno ništa nisam naučio. U svakom slučaju, obavismo kupovinu u prodavnici koja kao da je veća od Trsta, sa milion raznih voćki i mleka, ali bez jogurta. ;) Inače, ako se zateknete tamo, preporučujem Coop marku čokolada, u izduženom pakovanju od 150 gr, za oko 1,5 e, fantastične su! A prvi put videh i prazan Blue Ray disk od 25 GB (6,9 e) i one kase za samozad.. samousluživanje. Ono, provlačite sami artikle preko barkod čitača i ubacujete pare/karticu za plaćanje. Naravno, te kase rade baš kako bi prosečan Srbin očekivao - nikako. A lud narod, kad kasa nešto ne registruje, pokušava ponovo i ponovo, umesto da plate manje. ;) Zanimljivo je i da se na tim kasama guraju najviše mladi, onako puni nekog Evropskog optimizma, uz ideju da ne čekaju red. iNešto generacija. I tako se oni svađaju sa kasom pola sata, dok Srbi, iskusni tehnofobi, završavaju posao na običnoj kasi.

Trieste_-_Torri_1.jpg Trieste_-_Torri_2.jpg Trieste_-_Torri_3.jpg Trieste_-_Torri_4.jpg
Tržni centar Torri d'Europa

I onda, poznatim putem krenusmo nazad, sa debelim zakašnjenjem. Plan je bio da u povratku snimim put kamerom, čak sam po izlasku iz Torri d’Europa stao skoro na samoj rampi, da izvadim nosače iz gepeka. Ali se onda ispostavilo da nisam izvadio sve što je potrebno, a bio me blam da stojim duže, jer nas je uljudno čekao neki Slovenac u svom X5, nije red (stvarno je bio ok lik, možda je i on mislio da sam Bolonjac ;)). Onda sam planirao da namestim kameru na italijanskoj granici, gde sam stao sa strane i povadio sve živo, uz čudne poglede slovenačke policije koja je bila raspoređena kao na nekim manevrima, na sve strane (a ja da montiram kameru, ccc). No, onda sam shvatio da je montaža kamere u kolima prilično nezgodan projekat, zbog pozicije, podešavanja, a i nepoznatog slobodnog prostora na kartici. Plus je trebalo da tražim jedan poseban šraf u celom paketu opreme. Pa sam tu, konačno, podvukao crtu i ostao bez snimka (a i vi), jer smo već puno kasnili.

A zašto sam rekao da povratak nije tako pravolinijski kao odlazak? Hehe, zbog briljantnog sistema novih autoputeva oko Rijeke. Prvi put nije bilo nikakvih problema, jer sam dosta dobro upamtio put i vraćao se kuda sam već prošao. Međutim, posle sam se navikao i malo više gledao znakove i putokaze i dva puta (dakle, „shame on me“) uspeo da upadnem u zamku. Vozim, vozim, vidim putokaz za Rijeku, skrenem, shvatim da nešto nije u redu, ali već je kasno, nalazim se na autoputu (muva upala u tučak)! Ok, nema veze, navigacija je bila podešena da izbegava plaćanje, a pokazivala je isti put, pa je ovo sigurno ok. E, nije. Vrlo brzo nailazite na kućicu. Džaba, ne možete nikako da je izbegnete, a nemate ni karticu. Već počinje lagana panika, gledam da li mogu da presečem ceo autoput, polukružno, pa negde nazad. Još će da kažu da smo uleteli sa neke njive... Ipak, to se nije desilo. Žena u kućici se i sama smejala, kaže gomila ljudi upadne u zamku. Dovoljno je da platim 7 kuna (blizu 1 e, dobije se račun). Nije ni čudo što je njima smešno, tim pre što nisam stekao utisak da se stigne brže, samo možda jednostavnije. Dakle, pamtite put kojim ste išli, ne skrećite za putokazima ili navigacijom. S druge strane, možda možete da prevarite sistem – ako dolazite sa veće udaljenosti, samo kažete da ste upali na autoput pri povratku iz Trsta i da nemate ulaznu karticu, pa platite tek 1 evro. ;) Ja, kakva iskustva imam sa kamerama, verovatno bih propevao čim bi me prva kamera kod kućice sumnjičavo pogledala. Još ako dozove i ostale...

Malo dodatnih slika (u galeriji ima još nekih):
270_Trieste_-_XX_-_Kafici.jpg 270_Trieste_-_..cetak_2.jpg 1Trieste_-_.._kapija.jpg 270_Trieste_-_..m_Cafe_.jpg Trieste_-_..e_popnu.jpg
Kafići u 20. septembra; Početak pešačke zone; Kapija na Trgu republike; Trg Karlo Goldoni (Crem Cafe); Spomenik onima koji se popnu ;)

Zaključak
I tako nismo videli ko zna koliko muzeja i crkava u Trstu (pravoslavnu smo videli, ali nismo slikali), ko zna koliko spomenika na brdima, ko zna koliko restorana i prodavnica. A opet, neizmerno smo uživali u šetnji gradom, davili se u fantastičnom custom sladoledu, sreli devojku iz Niš, obišli neke od genijalnih prodavnica igračaka. Bili u prodavnici u kojoj samo voće i povrće zauzimaju prostor kao pola Maksija u Delta sitiju, uklapali se u lokalni mentalitet, provlačili bezbrojnim uličicama i osećali kao kod kuće. Ćaskali sa spomenikom Džejmsu Džojsu, prešli Ponteroso bez kupovine farmerki, uživali u arhitekturi, doživeli stvari koje i ne mogu da se planiraju i ostali očarani lepotom zamka Miramare čiji su vlasnici bili.. hmmm, ali su bar znali kog arhitektu da unajme (ili nateraju da radi besplatno).

Da, to jeste bio jak pokušaj za samo jedan dan i to bez mnogo planiranja i nerviranja. A ni mnogo skup. Definitivno za preporuku.

Posted by srdjanIcanic 14:36 Archived in Italy Tagged trieste trst miramare

Email this entryFacebookStumbleUpon

Table of contents

Comments

Ovaj putopis mi se svijda vise od prethodna dva. Samo nastavi u ovom pravcu.

by b

Vidiš, neko bi rekao da nije bitno što sam se svađao sa parking automatom, skrenuo preko pune linije, skoro pregazio jadnu babu i odustao od Zampolija. ;) (apropo komentara za putopis o Rovinju, pretpostavljam da je isto tvoj)

Ali drago mi je da ti se sviđa, jer je u svaki putopis uloženo puno truda. Al' kud nestadoše komentari za slike, sad se već mislim da ti se ove nisu svidele? :)

by srdjanIcanic

Comments on this blog entry are now closed to non-Travellerspoint members. You can still leave a comment if you are a member of Travellerspoint.

Login