A Travellerspoint blog

Do you animal ili Volite li životinje (izlet na Krk)

Nalazite se u sred nedođije, na biciklističkoj stazi, jedva mrdate. Oko vas predivan ruralni pejzaž, presečen modernom magistralom. Nigde nikoga. Sunce vas napaja energijom, vazduh pročišćava.. a dva velika crna oka pažljivo posmatraju. Šta biste uradili?

sunny 30 °C

Neke će ovaj putopis da privuče asocijacijom na dobro krkanje, drugi će da pomisle na krkače i razne narodne igre. Iako nije u pitanju ni jedno ni drugo, kao tipičan voditelj pozvaću vas da ne menjate kanal. Pridružite se putovanju kroz jednu zanimljivu destinaciju poznatu po suncu, prirodnim lepotama, predivnim mestima i plažama, okruženu morem – ostrvo Krk.

A?
Za početak ću da kažem da Krk nosi titulu Najvećeg ostrva u Hrvatskoj. Što ga sigurno čini i najvećim u Jadranskom moru, jer škrta Italija nije htela da usitnjava svoje kopno, pa ostrva i nema. Ipak, imajte u vidu da se u Hrvatskoj svakih nekoliko leta povede nova žučna rasprava o ovoj važnoj tituli, jer ostrvo Pag smatra da mu neopravdano izmiče. Inače, mislim da je u Hrvatskoj najveći broj ostrva upravo na tri slova (Rab i Vis mi padaju na pamet), ali o tome nemam teoriju (dobro, imam, ali nije ni vreme ni mesto ;)). A neki zlobnici kažu da Krk i nema tri slova, nego dva.

Dakle, šta je sve Krk dobio korišćenjem tri/dva slova i pomenutom titulom Najvećeg? Pre svega, Krk je jedno od retkih ostrva koje most vezuje direktno za kopno (da ga Italijani ne maznu preko noći, kao što mažnjavaju ribu). Ovde je u pitanju Krčki most. Nekada se zvao Titov i stvarno ne znam šta je to Tito mogao toliko da zgreši, pa da izgubi most, jer je bio već mrtav i kad je most izgrađen i nazvan. Za malo, omašio tek za koji mesec, ali ipak mrtav. Close but no cigar. U svakom slučaju, u pitanju je lep i relativno dugačak most, specifičan i po tome što se sastoji iz dva dela (pogledajte na netu, stvarno predivna lokacija). Za prelazak se plaća oko 4 evra (jedini most u Hrvatskoj koji se plaća, ima tu puno trzavica), ali samo kada prelazite NA Krk i ako niste.. aaaa.. Krkanin..? ne, ček.. Krčanin..? hmmm.. krčanac, krkljanac.. (“supica, sarmica”) Ako ne živite na ostrvu. ;) Dakle, ako do Krka stignete nekim drugim putem (nije nemoguće, nije nemoguće, samo neuporedivo skuplje), do kopna stižete zabadava. Tako se na samom istovaru sa mosta ne stvaraju gužve zbog naplatne rampe, nego tek kada odmaknete 2-3 metra i poželite da se uključite u saobraćaj.

Krk_-_Most_ulaz.jpg Krk_-_Most_1.jpg Krk_-_Most_2.jpg Krk_-_Most_3.jpg
Prelazak preko mosta

Naravno, most ima i nekoliko nezgodnih mana. Pre svega, uglavnom ne možete da ga prepešačite ili pređete na biciklu. Kroz burnu istoriju, previše je bilo bezobraznika koji su tu opciju, uz mogućnost da uživaju u predivnom pejzažu, zloupotrebili tako što bi se prvo pravili blesavi, ono fiju-fi, kao sve super, kuliraju, šetaju.. došli do sredine mosta, hitro se osvrnuli, a onda veoma vešto, gotovo utrenirano, kao zečići, skočili preko ograde i izvršili samoubistvo/samoumorstvo. Bilo u plitkoj vodi, bilo na stenčugama pored, već kako ko preskoči. Naravno, teško je reći da li su se na taj korak odlučivali pre stupanja na most ili bi ih na to nagnalo nešto što bi na njemu ili sa njega ugledali. A možda je i zbog tuge za Titom i izgubljenim nazivom. Tek, ako pokušate da pešačite, sigurno će da vas pitaju da li želite da se ubijete. Ne znam da li vam u tome odmah i pomognu, ako odgovorite potvrdno, mislim da se to još nije desilo. Ali vrlo je verovatno da vam misija prelaska svejedno neće biti dozvoljena, sve zbog tih bezobraznika. Pritom, mislim da nije rađena nikakva dublja analiza zašto se ljudi samoubijaju, niti sam našao naučne informacije o tome da li oni, sada kada su osujećeni u pokušaju skakanja s mosta, to urade na nekom drugom mestu. Samim tim, nemoguće je reći da li mera sprečavanja prelaska mosta smanjuje i stopu samoubistava ili je samo raštrkava na više različitih lokacija, da statistika ni u jednom mestu ne bi značajno odskakala. (heh, “odskakala”.. a ovi skaču s mosta.. to se slučajno poklopilo) A možda je samo bilo teško strugati ljude sa tih stenčuga, pa bolje da se bace pod tramvaj. A za to mora da se ide u Zagreb, jer Rijeka nema tramvaje; lukavo, lukavo... Ja bih pre postavio bungee opremu na mostu, da se dodatno zaradi, tim pre što bi svaki samoubica mogao da skače više puta (dođe mu kao "beta test" skoka), pre nego što se odluči za poslednji korak. Ko odustane, naplati mu se dodatna taksa za spasavanje života ("mu", a ne "joj", jer za dame ne bih uvodio taksu). Možda se više ne bi naplaćivao ni prelazak kolima...

Elem, druga velika mana mosta jeste vetar. Kvarner i inače nije naročito miran, stalno nešto duva (“nešto”, ne “neko”), a u useku između Krka i kontinenta često nastaju izuzetno jaki udari vetra. Situacija je bila takva i pre izgradnje mosta, ali čini se da tada to nije bio naročito važan podatak. Tačnije, za projektante možda i jeste, jer most odoleva vetrovima (promena) već jako dugo, ali arhitekte nisu pomišljale da bi ljudi, čak i kada dune malo vetar, želeli da prelaze preko mosta. Valjda se u to vreme nije izlazilo iz kuće kad napolju duva (kao biciklista, ja to potpuno razumem i podržavam). Tako da je most, kada malo jače dune, zatvoren za saobraćaj. Da ne bi neko skočio preko ograde sa sve autobusom.

Konačno, treća mana bi mogla da se pokaže fatalnom - planira se izgradnja novog mosta, malo dalje. Zvanično objašnjenje glasi da je morska so, vremenom, toliko oštetila most, da je “sanacija neisplativa” (iako je za “Pančevac” isto što i Burdž Kalifa za Beograđanku). Naravno, vaš verni vodič ima drugačije mišljenje. A ovoga puta o tome neću kasnije, nego odmah. ;) Pre svega, novi autoput je projektovan tako da ne prolazi dovoljno blizu mosta, uz obrazloženje da su saobraćajni uslovi idealni “samo kilometar južnije” i da je “dovoljno samo izgraditi novi most koji ćemo mi da napravimo veoma povoljno”. Plan je da novi most bude deo autoputa, da ima ukupno četiri trake, ali... Nigde ne nađoh planove da se autoput nastavi i na samom ostrvu ili da se proširi i magistrala na njemu, niti da se Krk, nekim autoputem, poveže sa susednim Cresom. Hmm... Možda je, ipak, presudno to što niko ne želi da ima most “Koji se zvao Titov”. To mu je zapečatilo sudbu. (eh, idu mi danas te igre reči.. udba, sudba...)

Od drugih obeležja Ostrva sa titulom, pored Mosta koji se zvao Titov (kao ono Most preko Ade, samo što je ovaj ravan), izdvojio bih i međunarodni aerodrom Krk, verovatno jedini takav na jadranskim ostrvima, koji je istovremeno i zvanični aerodrom grada Rijeke (ako mi neko to promeni u “ofiicijelni” odo’ ja do mosta). Sletanje na njega je poseban doživljaj, jer je avion iznad mora maltene dok ne dodirne pistu, pa do poslednjeg trenutka niste sigurni da l’ će il’ neće. Posebno je napeto za putnike iza krila, jer oni nekada zaista vide samo more (krilo zaklanja pogled na kopno). Nažalost, druge „atrakcije“ putnicima nisu toliko simpatične, a pre svih vreme koje je potrebno da se od aerodroma stigne do centra Rijeke. Posebno u sred turističke sezone, kada je na prilazima i izlazima sa ostrva gust saobraćaj. Uz to, stari magistralni put, koji je dugo bio jedini put do grada, omogućava da uživate u zaista zapanjujućoj lepoti ovog dela obale (sa zalivima i mestašcima kao što je Bakarac; jednom ću morati da prođem to pešaka ili bajkom). Ali ta magistrala, sa po samo jednom trakom, u potpunosti prati liniju obale, što se plaća vrlo visokom cenom – put do grada traje i više od 2 sata, a situacija nije mnogo bolja ni ako dođu po vas kolima.

Krk_-_Put_2.jpg Krk_-_Put_1.jpg Krk_-_Bakarac_uvala.jpg Krk_-_Put_3.jpg
Put do mosta preko novih saobraćajnica; Blizu Bakarca

Neko je ovu manu aerodroma pokušao da ispravi pravljenjem priključka na novu mrežu odličnih magistralnih i autoputeva u Hrvatskoj, na koje možete da se uključite već sat vremena po prelasku na kontinentalni deo (na pola puta do Rijeke). Zaobilazeći neke od najvećih prirodnih lepota i fantastičnih pejzaža (ok, zamenjuju ih neki drugi). Međutim, do samog Krčkog mosta, od aerodroma, vodi obična magistrala, sa po jednom trakom, pa se u sezoni tu i dalje potencijalno gubi puno vremena. Osim toga, nova mreža autoputeva je omogućila da se sada, do Rijeke, iz Zagreba stiže za oko sat i po. Od Pule je i magistralom potrebno manje od toga, a uskoro se očekuje i autoput. Kada se uzme u obzir i činjenica da Rijeka nije turističko mesto, već su putnici sa tog aerodroma obično nastavljali put do drugih lokacija (Istra ili Dalmacija, Krk je obično bio usputna stanica avionima u/iz Pule), nije ni čudo da je aerodrom pred zatvaranjem, jer autoput predstavlja bolju alternativu. Zato za avione jednostavno nema dovoljno putnika. Pa maltene je brže otići do zagrebačkog aerodroma, gde je i bolja ponuda. Zato se krčki aerodrom danas koristi uglavnom još samo u unutrašnjem saobraćaju. Kao i za letove jedne od „jeftinih“ aviokompanija koja putnicima nudi izuzetno bogat izbor od dve destinacije, pa je čak 50% šansi da izaberete pravu. A možda bi sve bilo u savršenom redu, samo da je aerodrom “kilometar južnije”, pa nije nemoguće da Rijeka na Krku dobije i novi aerodrom, sve sa pravljenjem veštačkog ostrva, sipanjem kamenja u more. Samo ne znam šta bi Pag rekao na sve to. A preko noći bi i neki.. Cresanac.. Crešanin.. žitelj ostrva Cres mogao, ono kao slučajno, da sipa malo kamenja u more i spoji Cres i Lošinj. Kamen ovde, kamen onde - to je globalizacija u malom.

Aaaaa....
Dakle, Krk je daleko, možete da očekujete gužve, aerodrom je praktično neupotrebljiv. Reklo bi se da mu je ostala samo ona titula Najvećeg. Hm... Pitate se zašto onda svi ti silni turisti (strani i domaći) prave toliku gužvu, u pokušaju da se domognu baš ovog ostrva? E, kao što naučnik reče Vilu Smitu, „to jeste pravo pitanje“, a otkrivanje odgovora u sebi može da krije i samo klasičan turizam, odličan provod, izuzetnu avanturu ili bogatstvo duše i tela. U nastavku možete da saznate šta sam ja izabrao i šta sam tačno dobio. Hehehe.

Pre svega, ne računajući nekoliko sletanja na rečeni aerodrom, uz plakanje za stjuardesama u minićima, mahanje rukicama i uplašeno traženje poznatog lica u gomili (nisu bile popularne table sa imenom), ja sam na Krku bio samo jednom, pre desetak godina. Išli smo na jednodnevni izlet, do jednog predivnog šetališta uz samu obalu koje smo jedva našli. Šetalište je dužine oko 5 km, najvećim delom širine jednog automobila (ali bez njih). Podloga je prvenstveno zemljano-kamena, odnosno prosto tamošnji teren, a sve vreme prolazi ispod drveća čije se krošnje nadvijaju do samog mora, ipak propuštajući dovoljnu količinu sunca. Uz veoma jak i neodoljiv miris, borova šuma moru u ovom delu daje zaista magičnu boju, naročito u kombinaciji sa peščanim dnom. Iako je obala potpuno neuređena, pa sunčanje može da bude komplikovano (i kostolomno), taj izlet mi je ostao u zaista lepom sećanju. I pored ogromnog broja podvodnih izvora koji negde mogu i neprijatno da ohlade.

Letos sam bio stacioniran u Rijeci (ne, nisam išao avionom ;)), ali mi je pogled, zajedno sa biciklom, stalno skretao više ka Istri i njenim lepotama, uz tamošnje prepoznatljive bisere turizma. Krk je, nekako, stalno bio „tamo negde“, u izmaglici i ne previše privlačan. Uglavnom smo ga pominjali uz škrgut zuba, jer je tamo sunce izlazilo mnogo ranije i zalazilo mnogo kasnije nego kod nas. A izgledalo je i da ga “naši” kišni oblaci stalno zaobilaze. Međutim, pretposlednjeg dana pred povratak u BG, na TV-u je Elvis zapevao "It's now or never" i tako reših da konačno posetim Najveće ostrvo (ne, ne, nije Pag). Na Guglovim mapama sam kratko isplanirao rutu, odlučujući se za posetu Malinskoj (pomenuta staza), a potom i gradu Krku. Za kamp Njivice, predivnu plažu u Baškoj, grad Omišalj i skrivene dragulje ostrva nije bilo dovoljno vremena (tako ti je, mala moja, kad se ide na izlet). Ujutru sam prošao standardnu proceduru - ohladio se u moru, natovario bajk, spremio kameru, fotoaparat i sve baterije. Nažalost, krenuo sam bez standardnog lokalnog navigatora (“razlika u mišljenjima” iliti “tehničke smetnje”), a na mapama sam gledao samo Krk, pa sam za dolazak do mosta odlučio da koristim kombinaciju navigacije, znakova i onog čuvenog “ma gledam gde idem”.

How hard can it be?
Brzo sam stigao u centar Rijeke, ali je tada neki šeik platio Garminu veću sumu, pa je navigacija odlučila da me malo prošeta i potroši mi preskupo gorivo. Jedno jedino pogrešno skretanje (dok sam “gledao gde idem”), izvan grada, napravljeno zato što sam u tom trenutku više verovao navigaciji, nego znakovima, dovelo je do toga da se vratim skroz do centra, a potom napravim i polukrug sumnjive legalnosti pored ljudi koji su ostali ubeđeni da su kola sa BG tablama i natovarenim bajkom videli i pola sata ranije. I opet, to kao da je bio signal za lančanu reakciju potapanja mog plana (možda je moja potreba pravljenja planova odraz urođenog mazohizma?).

Krk_-_Idea..putnici.jpg Krk_-_Kamenjar.jpg
Posle mosta - idealno vreme i saputnici; Tipičan krčki krajolik

Umesto da stignem u Malinsku oko 9-9:30, ja sam oko 9:30 tek prešao most (nisam dobio priliku da postavim lopovsku nekom samoubici, valjda prošla bila sezona). Osim toga, uopšte nisam mogao da se setim kako se zvalo mesto u kom smo bili pre deset godina, ni pomenuta staza uz more. A taktika za njihovo nalaženje mi je bila „pa odem tamo, pa ću da nađem, how hard can it be?“. Srećom, stanje na putu me poslužilo (sredina septembra), pa sam u Malinsku stigao oko 10:15, ali sam mogao tek da konstatujem apokaliptičnu glupost sopstvenog plana. U svoju odbranu, moram da kažem da sam na Krk došao nekoliko dana posle Rovinja, gde sam se vrlo lako snalazio i našao besplatan parking blizu centra, pa sam nešto slično očekivao i u Malinskoj. Ipak, glupost je neporeciva, jer sam upao u pravi lavirint uskih uličica, a bilo kakva naznaka od parkinga obavezno se plaća. U nekoliko navrata sam od navigacije tražio da me odvede do najbližih parkinga, ali se ona svaki put ponašala veoma čudno. U POI listi piše da je parking na 3 km, a kad mu kažem da me vodi tamo, napiše da do parkinga ima još 7,5 km!? Oj šeici, sad bih vam nešto rekao, ali ću ipak na mail. Verovatno POI lista daje udaljenost od centra grada, a ne od trenutne lokacije, što je glupost veća od mog plana da nađem mesto tako što "odem tamo“. Naravno, mogao sam i da ukucam željeno odredište u navigaciju, ali definitivno nisam mogao da se setim naziva ni jedne jedine ulice.

Posle 4-5 krugova, uključujući i još jedno provlačenje sumnjive legalnosti, uličicom uz obalu, šeici su zadovoljno trljali ruke, domaći počeli da mi nude štence misleći da sam izgubio psa, a ja sam se vratio opet do magistrale i došao i peti put do istog kružnog toka, na kom sam konačno prepoznao jedan naziv – Haludovo. Tačnije, pisalo je „Hoteli Haludovo“, zbog čega sam to skretanje prethodno odbacivao, ali sada sam odlučio da odbacim reč „Hoteli“ i, veoma zadovoljan ostatkom, pošao tim putem. Neverovatno, ali ispostavilo se da sam bio u pravu! To jeste bilo to! Koji kilometar, ulica (ne baš najbolja) vodi pravo, prosecajući šumu (ne baš najgušću), a potom se stiže do „hotela“ (izgledao je kao da ne radi od 12. aprila 1985). Malo me zbunilo što na parking mestima stoji oznaka da je samo za goste hotela (nigde žive duše), ali sam hrabro nastavio dalje. Posle strme nizbrdice i par vezanih serpentina, konačno sam stigao do same obale i parkinga gde smo bili i pre 10 godina. Kao da je juče bilo. Ima samo nekoliko parking mesta, ali nije opšte poznata lokacija i bio je septembar, pa sam uspeo da se parkiram. I to vodeći računa da ne prekrijem poklopac šahta. Kako samo predstavljam Srbiju u pozitivnom svetlu. A zašto je ovo mesto tako posebno? Dva razloga. Prvo, to je jedina pristojna lokacija (uz samo more) koja se ne plaća (ne treba sve tabue o Srbima razbijati odjednom), a tačno na tom mestu počinje i željena staza – Rajska cesta. Pa da! Kako sam mogao da zaboravim, Rajska cesta!

Krk_-_Rajs..parking.jpg Krk_-_Vern..-_SKODA.jpg Krk_-_Rajs..pocetak.jpg
Rajska cesta - parking; Verni saputnik ispravno parkiran; Gde Yeti stane, Trek produži - početak Rajske ceste

B52
Iako smo svi već naviknuti na preterivanja, moram da istaknem da marketing „stručnjaci“ u ove delove još nisu stigli u tako masovnom broju, pa staza zaista opravdava svoj naziv. Teško je tačno opisati atmosferu, slike govore mnogo više od reči. Jednostavno fizički možete da osetite mir i spokojstvo. Miris borova trenutno opija, a more doziva. Ipak, treba biti iskusan. Iako duž cele staze ne postoji ama baš nikakav sadržaj (a, kako rekoh, ni uređene plaže), ne treba nasesti prvom utisku i odmah prostrti krpe i peškire, namazati kreme, izvaditi sendviče i muziku, napumpati rekvizite, šutnuti decu u more i pokazati da ste glupi turista. Nenenenene. Treba produžiti stazom i odupreti se na još nekoliko mesta na kojima more deluje kao iz bajke, da biste došli do najboljeg.

Krk_-_Rajska_cesta_2.jpg Krk_-_Rajska_cesta_3.jpg Krk_-_Rajska_cesta_4.jpg Krk_-_Rajska_cesta_5.jpg

90_Krk_-_Rajska_cesta_1.jpg 90_Krk_-_Rajska_cesta_6.jpg 90_Krk_-_Rajska_cesta_10.jpg 90_Krk_-_Rajska_cesta_16.jpg 90_Krk_-_Rajska_cesta_19.jpg

Krk_-_Rajska_cesta_7.jpg Krk_-_Rajska_cesta_8.jpg Krk_-_Rajska_cesta_9.jpg Krk_-_Rajska_cesta_11.jpg
Rajska cesta - opravdava naziv

Malo upozorenje (ili savet, kako ko shvata): ako ste nezasiti, pa se oduprete i na tom mestu i nastavite još dalje, stižete do mesta gde se Rajska cesta, praktično, završava. Postoje dva betonska stubića sa obe strane, kao odbegla kapija, i staza se sužava na širinu klasične utabane staze po kamenjaru. Čak i ona predivna šuma prelazi u šipražje puno trnja, a moraćete i da se pentrate kao koza. Ili jarac. ;) Ako niste obratili pažnju, da vam otkrijem tajnu – na jednom od stubića je bilo naškrabano „FKK“.

90_Krk_-_Rajska_cesta_23.jpg 90_Krk_-_Rajska_cesta_25.jpg 90_Krk_-_Rajska_cesta_27.jpg
Rajska cesta - posle FKK

Dakle, i ovde važi pravilo da sužavanje staza, trnje i šipražje označavaju nudističke plaže za koje jedva može da se kaže da su označene, isto kao u Rovinju. Meni i dalje čudno, očekivao bih da nudistima to šiblje i trnje više smetaju. ;) Inače, ne znam kako ovdašnji nudisti reaguju na prisustvo došljaka, jer nije bilo nikoga. Uglavnom, ja sam ovom prilikom i tu produžio dalje, jer je na netu pisalo, ne “B52”, nego da staza vodi skroz do auto kampa Njivice, veoma poznatog i popularnog. Bio sam već žednjikav i gladnjikav, a plan je i bio do kampa i nazad (tamo uzmem hladno piće), pa onda ručak i pedalanje do grada Krka (glavni grad ostrva, ne znam šta je po čemu dobilo naziv). Provlačenje bajka uskoro je postalo mučno, jer se Rajska cesta pretvara u Pakleni puteljak (možda je to neka simbolika). Poučen iskustvom iz Rovinja, ubrzo sam odustao od staze i krenuo gore. Dakle, od Njivica ništa. A ni od puta.

Dvaput je dvaput
Posle malo provlačenja, izašao sam ponovo na dosta široku stazu, ako se tako može nazvati. U pitanju je prosto utabana zemlja u kamenjaru, sa dosta kamenja i po samoj stazi. I rastinje je mnogo ređe, reklo bi se tipičan ambijent za Krk. Posle kraće vožnje, ponovo se podigla nešto jača šuma, a onda sam naišao i na raskrsnicu. Bilo mi je jasno da put uz more vodi do kampa, ali je vreme ponovo bilo veliki problem, kao i uvek sa jednodnevnim izletima. Već je bilo prošlo 11 sati, a trebalo je još da se vratim do kola, jedem, snimim i vožnju uz obalu na drugu stranu, onda da stignem do mesta Krk, preko priličnih uzvišenja, pa posle skroz nazad. Pa onda tek do Rijeke. A već sutradan i za BG.

Kako za kamp i nisam imao nikakvih planova, osim kupovine hladnog soka, odlučio sam da pronađem neki bolji put do kola. Pratio sam stazu, suprotno od kampa i ubrzo našao i asfalt (postavljen dosta davno). Nije išao gde sam hteo, ali nisam paničio. Ni kada sam izbio na gomilu vikendica koje su se odjednom pojavile, nisam paničio. Čak ni kada sam shvatio da ulica vodi cik-cak između redova i redova vikendica, unedogled, nisam paničio. Međutim, kada sam konačno uključio navigaciju, shvatio sam koliko sam daleko od auta i tu sam već osetio nestrpljenje. Zanimljivo, ali posle piš-pauze nestrpljenje je nestalo, :) zaseo sam na bajk i grabio putem koji je i dalje bio uglavnom utabana staza u kamenjaru. No, pojavili su se i kameni zidići pored staze, kao i izraženi tragovi automobila, što je uvek dobar znak da je civilizacija blizu. Znamo da vozači obično šetaju kola do 100 m od kuće. ;) A i uspon je prestao, pa sam zadovoljno grabio napred i napred. Čak sam i prošao pored nekoliko automobila i pešaka i očekivao da nađem neku zgodnu stazu.

A onda nešto neplanirano – odjednom iz šume izbijam na neki veći put i shvatam da je to magistrala kojom sam i došao u Malinsku! Ajoj, gde sam ja bio. Magistrala nije bila preterano opterećena saobraćajem, ali daleko od toga da je bila bezbedna za bajk. Verovatno je bila i opasnija, jer su svi vozači bili daleko opušteniji i nisu očekivali ludaka na biciklu. No, jedan pogled nazad na šumicu i pomisao na truckanje po lavirintu stazica bio je dovoljan da me ubedi da okušam sreću sa automobilima. Uostalom, do sada su me gazili tek dvaput i nikad u inostranstvu. Ono na šta definitivno nisam računao bili su kamioni, čiji su vozači daleko luđi, ali sam nekako terao napred. I terao i terao... I terao i terao... Puf-pant.. u kolima mi se nije činilo da magistrala.. uh-ah.. ide blago uzbrdo... Konačno, došao sam do skretanja za Malinsku, a potom i do onog kružnog toka gde je skretanje za Hotele Haludovo (ja videh samo jedan). Sve u svemu, prepedalao sam 5-6 km više nego što je trebalo.

U kolima sam prebacio podatke sa kartice i poneo sendvič. U šumi ne prodaju sok, ;) a nisam mogao da jedem suv sendvič, pa mi je ostalo samo da krenem dalje i tražim prodavnicu. Usput sam još malo snimao i slikao, nešto od toga možete da vidite. Na početku je “staza” malo nezgodna i uska, ali čim se dođe do centra Malinske, postaje pravo uživanje.

90_Krk_-_Mali..staza_1.jpg Krk_-_Mali..staza_2.jpg Krk_-_Mali..staza_3.jpg 90_Krk_-_Mali..staza_5.jpg

Krk_-_Mali..staza_4.jpg Krk_-_Mali..staza_6.jpg Krk_-_Mali..staza_7.jpg
Staza na prilazu centru Malinske

Ubrzo sam našao prodavnicu, počastio se ručkom, pa nastavio putem uz predivnu obalu. Bilo je apsolutno fantastično, bez gužve, u krajoliku koji liči na netaknutu prirodu. Nije ni čudo što sam se zaneo. Iako sam znao da je već vreme da krenem ka unutrašnjosti i putu za grad Krk, nastavio sam dalje i dalje, jer je svaki novi metar bio još lepši od prethodnog. A put je nastavljao stalno uz samo more, prolazeći i pored gomile uređenih plaža, pa je bilo teško odvojiti se od njega. Osim toga, usputne uvale, marine i mestašca su takvi da vam dođe da se izujete, toćnete noge, zabacite udicu i ostanete tu. Svaki put kada sam zastajao i silazio sa bajka, jedva bih se naterao da nastavim. Nažalost, usput je dosta objekata bilo zatvoreno, ali mi se svidelo što lokalno stanovništvo nije izrazilo ni najmanju samoinicijativu u smislu uvlačenja u restoran ili suvenirnicu. Prosto su sedeli ovde i onde, zagledani u more ili sa čašicom ispred sebe, u laganom društvu, a neko bi i sređivao čamac za zimsku sezonu. Uokolo skoro nikoga, a vreme savršeno. Sviđa mi se Krk van sezone.

Krk_-_Malinska_1.jpg Krk_-_Malinska_2.jpg Krk_-_Malinska_3.jpg Krk_-_Malinska_4.jpg
Malinska - centar

90_Krk_-_Malinska_detalj.jpg Krk_-_Malinska_camac.jpg Krk_-_Malinska_kiosk.jpg Krk_-_Malinska_7.jpg
Malinska - detalji

90_Krk_-_Mali..plaza_4.jpg Krk_-_Mali..plaza_1.jpg Krk_-_Mali..plaza_2.jpg Krk_-_Mali..plaza_3.jpg
Malinska - plaže

Krk_-_Mali..anorama.jpg
Malinska - panorama obale

Cause you had a bad day...
Najveće iskušenje sam osetio u mestu Porat, jer je zaista idilično. Zato sam baš tu odlučio da je krajnje vreme da presečem ostrvo (ovde bi se uh.. Paganci.. Pažanci.. Pažani (!) oduševili, ali nisam mislio bukvalno da ga presečem na dva dela). Posle malo pentranja, našao sam se na početku neke šume. Nije mi se vraćalo nazad, a očekivao sam da i kroz tu šumu mogu da stignem na drugu stranu, još brže nego inače (što je brzo, to je kuso, ali odlično zvuči kad čovek žuri). Tim pre što je bilo utabanih (širokih) staza, a uskoro sam video i putokaze za groblje i neki manastir ili crkvu. A crkve su obično na vrhu, sa puteljcima na sve strane. Kad bi morali da obilaze brdo do crkve, svi bi se prvo molili za put. ;) Onda sam odlučio da zatražim pomoć Garmina, jer nisam više znao kuda da idem i da li će neki put da se završi privatnim zemljištem, pa da moram istim putem skroz nazad. Iako ovde nije bilo Svingerske plaže kao u Rovinju, ta opcija me baš i nije privlačila. Zanimljivo, kada sam na Garminu uključio opciju za pešake, lepo je prikazao sve okolne staze i stazice, a onda mi je pokazao i put do magistrale za Krk! Milina. Počeo sam da pedalam malo sigurnije, iako navigacija nema ucrtane “mrvice” koje za sobom ostavljaju lokalni konji (pretpostavljam, odnosno nadam se), pa sa njima morate sami da se snalazite. Još par puta sam proverio poziciju na Garminu, a i fotoaparat je tu odlično poslužio, jer ima ugrađen kompas. Uglavnom, išao sam sve brže i brže, sve lakše i lakše, a i “mrvica” je bilo sve manje i manje. Ura!

Krk_-_Porat_2.jpg Krk_-_Porat_1.jpg Krk_-_Porat_3.jpg Krk_-_Pora..a_iznad.jpg
Porat - lučica; Šumska staza iznad Porata

Krk_-_Pora..orama_1.jpg
Porat - panorama

U jednom trenutku stvarno izlazim iz šume, vidim kuće i ulice i... Ne, nešto je čudno. Skoro sumnjivo. Podsvesno usporavam i gledam oko sebe. A onda.. Jelenskih mi rogova! Put na koji me je Garmin tako velikodušno izveo i kom sam se ja tako slatko obradovao, jeste mene izveo iz šume, ali me vratio na potpuno istu tačku na kojoj sam u šumu i ušao! Iste kuće, iste ulice, isto.. granje. Očigledno nisam pročitao uputstvo za korišćenje kompasa. ;) Tu definitivno poludeh, jer je vremena bilo sve manje, ali nije bilo pomoći. Izgubio sam više od pola sata i još se maltretirao vozeći kroz gudure. A i vetar je duvao prilično jako, pa je pedalanje bilo baš naporno. Ah, sto mu muka, na kraju sam ipak morao da se vratim do same obale, pa onda uzbrdo na sasvim drugi put i to nekoliko kilometara. Da bih konačno, uz dugu uzbrdicu, došao do magistrale za Krk (the grad). Sada znate i zašto toliko volim da planiram unapred.

Ipak, tu mi se malo osmehnula sreća, jer je odatle, uz magistralu, išla i standardna biciklistička staza, koju ovde nisam očekivao. Standardna, jer je bila uska i betonirana, ali ionako nije bilo nikoga, pa mi nije smetalo. Istina, arhitekta staze je bio pijan kad je to nacrtao (ili je građevinac bio pijan kad je pravio), pa na tom početnom delu magistrala ide (napokon) malo nizbrdo, ali biciklistička staza uz nju ide uzbrdo! Da ne veruješ. Srećom, brzo se sinhronizuju i stvari idu dosta dobro. Ako izuzmemo činjenicu da biciklistička staza, najvećim delom, ide “rame uz rame” sa magistralom, na možda 5 cm “udaljenosti”. Nema nikakve zaštitne ograde, a automobili, kamioni i kamp-kućice proleću sa 100 na sat. I onda još vidite onaj znak za klizav put. Op-op-op-op-op.. i eto vas u WATTS pregledu na Eurosport-u, uz stihove “Cause you had a bad day”...

Bio sam već umoran, pa nisam forsirao, ali je sve i dalje bilo pod kontrolom, odnosno imao sam snage. Brzinomer je pokazivao nešto preko 30 pređenih km. To je inače jako malo, ali vetar je definitivno bio jak, a put konstantno ide gore-dole-gore i vožnja je naporna. Tešilo me što, bar, ne moram da se penjem na neke planinčuge koje su se nazirale u daljini. Naravno, sreća je bila kratkog veka, jer se ispostavilo da upravo tamo moram da se popnem. :) Posle dosta muka, stigao sam do tačke sa koje, konačno, počinje spust ka samom gradu i to je bio baš lep trenutak. Da nisam bio toliko umoran, sigurno bih mnogo više uživao i u prethodnoj deonici puta, jer je panorama Krka oko magistrale zaista predivna, a postojanje biciklističke staze u tom delu apsolutno sjajna stvar!

Krk_-_Grad_-_izlaz.jpg Krk_-_Grad..a_staza.jpg Krk_-_Grad_-_Spust_2.jpg 90_Krk_-_Grad_-_Spust_1.jpg
Biciklistička staza i spust u grad Krk

Elem, u jednom trenutku konačno počinje nizbrdica, prolazi se pored nekog hipermarketa i stiže do odvajanja desno za grad Krk. Kako se na Guglu nisam bavio mikroklimom samog grada, nisam imao pojma gde dalje treba da idem. Zato sam odlučio da idem samo pravo (široke ulice obično idu ka centru ;)), dok se, eventualno, ne pojavi neki putokaz koji bi nagovestio da idem na pogrešnu stranu. No, to se nije dogodilo, nastavio sam pravo i došao do dela gde glavna ulica lagano skreće levo, a potom počinje poslednji, relativno oštar spust do samog centra, odnosno obale. To je i trenutak kada se prvo obradujete, ali onda shvatite da sve što nisko pada, posle mora visoko da leti. ;) Osim toga, nije bilo dovoljno stići nazad do auta, nego je trebalo i da vozim do Rijeke. A vožnja uz grčeve u nogama (inače standardna stvar kad se zanesem pedalanjem) je ekstremni sport koji me ne privlači. ;) A već je bilo kritično.

Krk_-_Grad_-_Kruzni_1.jpg Krk_-_Grad_-_Kruzni_2.jpg Krk_-_Grad_-_Kruzni_3.jpg 90_Krk_-_Grad.._detalj.jpg
Kružni tok na prilazu centru grada; Detalj

Pera Kojot
U svakom slučaju, spustio sam se u grad, verovatno sa malo prevelikim očekivanjima, posle Rovinja. Daleko od toga da grad nije lep. Upravo suprotno. Dolazi se prvo do slatke male luke, sa ostacima starog grada sa kamenim zidinama i definitivno grad nosi neki svoj starinski šarm. Prosto vraća u prošlost. Međutim, grad je, u ovo doba, bio skoro prazan. Ne mislim samo na ljude, nego i na nedostatak kafića, restorana ili bar trafika sa pićem i prodavnica. Reklo bi se da grad Krk uopšte nije turističko mesto. A utisak dodatno kvari i činjenica da se nalazi na veoma visokom brdu. :) Istina, moram da priznam da sam i ja kriv za nešto lošiji utisak. Naime, stigavši do ove luke, išao sam prvo skroz na levu stranu dokle se moglo, potom ušao malo u stari deo grada i parkić, a onda otišao i na desno, do nekog Lukobrana, odakle je mesto delovalo mnogo zapuštenije, kao remont pogon GSB-a. Kasnije sam otkrio da je najveći deo grada još levo od luke, a da su glavne plaže sa desne strane, iza tog Lukobrana! I to je glavni problem - dok sam šetao obalom, sve to nije moglo ni da se nasluti. Nema nigde odgovarajućeg putokaza (bio je jedan, sa 10 natpisa od kojih je jedan bio za plažu, ali...), niti neke vrste "glavnog puta" koji bi vas tamo odveo. Nema ni gužve koja bi vas navela. A ni biciklističke staze ili šetališta. Ako ne poznajete grad ili ga ne proučite unapred, propustićete najveći deo onoga što nudi. Ja ne žalim previše, jer čak i da sam sve to znao, veliko je pitanje koliko bih mogao da uživam, jer nisam imao vremena za duže zadržavanje. A bar sam imao sreću da "naletim" na nedavno otkriven Venerin hram (jedan od 10 u Evropi) i sat koji pokazuje 24-časovno vreme (nije uopšte istaknuto, sreća da sam slikao).

Krk_-_Grad_1.jpg Krk_-_Grad_22.jpg Krk_-_Grad_2.jpg Krk_-_Grad_4.jpg
Luka i panorama grada

Krk_-_Grad_8.jpg Krk_-_Grad_10.jpg Krk_-_Grad_12.jpg Krk_-_Grad_14.jpg
Stari grad

90_Krk_-_Grad_9.jpg 90_Krk_-_Grad_13.jpg 90_Krk_-_Grad_15.jpg 270_Krk_-_Grad_16.jpg 90_Krk_-_Grad_17.jpg
Detalji iz Starog grada; Sat koji pokazuje 24-časovno vreme :)

90_Krk_-_Grad_-_Park_2.jpg Krk_-_Grad_-_Park_3.jpg Krk_-_Grad_-_Park_6.jpg 90_Krk_-_Grad_-_Park_7.jpg
Parkić u centru grada

Krk_-_Grad..usija_1.jpg Krk_-_Grad..usija_2.jpg Krk_-_Grad_-_Mreze_1.jpg Krk_-_Grad_-_Mreze_2.jpg
Krušija (tu se ispirao veš); Ribolovci

Zato sam, posle malo slikanja, krenuo nazad. Sledeća misija bila je pronalazak prodavnice iz koje mogu lako da nadgledam bajk, jer sam ključ za sajlu, naravno, ostavio u drugoj torbici. U kolima. Jedno 20 km dalje. Ah, Pera Kojot. Srećom, vrlo brzo sam našao odgovarajuću prodavnicu i u njoj ledeni ledeni čaj 1,5 l za 11 kuna (u Rijeci 7-7,5, ali za Krk je ovo bila odlična cena). Pokušao sam da nastavim dalje, ali sam već osetio da počinju blagi grčevi. Zato sam prvo malo gurao bajk, do onog mesta gde je bilo prvo skretanje za grad i gde je “magistralna” biciklistička staza. Tu su bolovi ipak postali već sasvim ozbiljni, pa sam morao da idem lagano i da pazim na pedalanje. Vrlo nezgodno, jer se uzbrdice i nizbrdice stalno smenjuju. Lagano sam nastavio dalje, a onda... Haha, ovo treba čitati lagano, sa udubljivanjem.

Do you animal?
Idem ja tako, lagano, noge već imaju priličnih problema. Spuštam se niz kratku nizbrdicu i razmišljam kako li ću samo da savladam sledeću uzbrdicu. Odjednom ugledam dve krave na stazi! :) U samom podnožju nizbrdice. Jedna Šarenka (belo-braon) okrenuta skroz leđima (dupetom). Zamahuje repčinom i pase travu skroz sa leve strane staze, uz šumu (magistrala je desno). Kulira ona, kuliram ja, suviše umoran da se bavim čak i slikanjem. A, ne! Sram vas bilo! Znao sam da će neko odmah da povezuje naslov putopisa i jadnu, nedužnu kravu. Kakvih sve perverznjaka ima. Ne, ne i ne. Ali... ;) Nekih 10 metara dalje stoji druga, skroz crna krava (ona ima veze sa naslovom, ali ne kako mislite). Opet podsvesno, lagano prikočim, jer je crnka bila baš nezgodno postavljena. Praktično je potpuno blokirala desnu traku biciklističke staze (po kojoj sam ja išao). I ona je bila više dupetom okrenuta ka meni, ali malo iskosa, pa sam video i dobar deo "ramena". Što je najgore, video sam da ima i prilično šiljate rogove koji već prelaze i na drugu traku staze. No, nešto drugo mi sve vreme nije dalo mira, mada u tom trenutku umor nije ostavljao aktivnim dovoljan nivo svesti da shvatim šta tačno. Shvatio sam kad je crna krava, čuvši me u trenutku kočenja, podigla glavu. I dalje je žvakala, ali je i blago iskoračila, da me bolje vidi, a glavu je okrenula skroz prema meni. Sada je stajala skoro potpuno popreko u odnosu na stazu, glavom ka šumi, i praktično je celu blokirala. U tom položaju, shvatio sam i šta mi to nije dalo mira – vime nema samo jednu sisu, iliti moja draga krava nije bila krava! :) Upravo suprotno, što rekoše Indeksovci, ona uopće nije bila krava, nego prokleti bik!!!

Dakle, možete li uopšte da zamislite tu scenu?! Stojim sâm na biciklističkoj (!) stazi, u sred nedođije, na 5 metara od bika koji ima jedno 2 tone (moj utisak u tom trenutku). Isprečio se preko cele staze, ima užasno oštre rogove, a gledamo se oči u oči, jer mu je glava praktično na istoj visini kao moja! I pritom me značajno posmatra. Srećom, stoji u mestu. Stojim i ja. Lagano sam sišao sa bajka, pažljivo motreći na njegovu reakciju. On ništa. Jasno mi je da ne mogu da krenem na njega. Čak i da je krava. A nije. Čak i da ne gleda u mene, samo ako me zakači tim repom u prolazu srušio bi me sa bajka, jer nemam snage ni da stojim. A tek da se slučajno cimne ili pomeri, pa udarim u njegovo "rame"? Odbio bih se kao kuglica u fliperu. A onda bi me tiltov'o. :) Samo da pomenem da sam visok 193 cm, tada sam imao oko 110kg, daleko od sitnog, ali prema ovome sam bio kao Zvončica. I da ne pominjem šta bi bilo da mrdne glavu, pa me sačeka na rogove...

Tako smo stajali u pat-poziciji. Ja nemam snage da mrdnem, ni pameti šta da radim, a on deluje zadovoljno trenutnom situacijom. I dalje žvaće, ali pogled drži fiksiran na meni. Krava iza samo ćuti i stoji sa strane, kao domaćica u kući kad se domaćin posvađa sa komšijom. U blizini nikoga, samo automobili koji prolaze magistralom, a ne deluju zainteresovano. Nigde ne vidim nekoga ko bi mogao da bude vlasnik grdosije. Vetar nanosi malo suvog šiblja i prašine, original scena iz vesterna pred glavni dvoboj. I meni prija da malo stanem, ali jasno mi je da vreme radi za Njega. ;) On je grdosija koja kipti od snage, brdo mišića u pravom smislu reči. Ja i da nisam tako umoran ne mogu da se borim sa njim (a gledao sam Vina Dizela). Iz nekog razloga, nisam ni pomislio da glumim toreadora.

Proučavam okolinu. Odmah procenjujem najgori scenario - bik me pojuri, moram da bežim. U blizini nema nikakve betonske kule, kućice ili bilo čega sličnog na šta bih mogao da se popnem. Nema ni visokog, jakog drveća koje bi odolelo biku u trku. U stvari, nema ničega što bi i mene izdržalo. Samo sitno rastinje, visine do 3-4 metra. Ipak, šuma je puna onog glupog šiblja i rastinja koje je prilično gusto. To je već dobro, jer bik ne bi mogao da se probija kao ja. Međutim, u blizini je i neka žičana ograda, visine oko 2 m, polusrušena, koju bih ja morao prvo da preskočim, a bik u zaletu je ne bi ni primetio. A i ograda bi mu se, prestravljena, verovatno sama sklonila s puta. Možda bi, ipak, bilo bolje da pređem na drugu stranu magistrale? Tamo nema ograde, a šiblje je možda i gušće. Samo bih morao da vodim računa da ne ispadne da bežim ili se povlačim. Da ne provociram napad, nego da lagano menjam poziciju i odlazim. Ha, posle 30 godina, konačno se isplatilo to gledanje Opstanka! Jedino što moram da vodim računa i o prelasku same magistrale. Iako saobraćaj nije bio gust, niko nije poštovao ograničenje brzine i kola su se, sa vrha, pojavljivala veoma brzo i to iz blage krivine.

Ok. To je bio najgori scenario. Na kraju sam bio još i zadovoljan. Bar sam imao plan. Sad je trebalo smisliti neki bolji. Bik me i dalje gleda. I dalje žvaće. Ne mrda. Ja pokušavam da razmišljam, zadovoljan što mi ova pat pozicija obezeđuje malo vremena da odahnem i odmorim. Možda će mi dodatna snaga biti potrebna, mada nema šanse da pobegnem biku, ako me pojuri. Možda da ga navučem da udari kola? Ali to bi moglo da ubije jadne ljude u kolima, bez garancije da bi zaustavilo Toroa. A i vozač bi mogao da zaključi da mu je bolje da udari mene, nego bika. ;) Hmm... Odjednom, usled više minuta odmora, mozak počinje da mi se budi i da pali pojedine sisteme, jedan po jedan. “Odlično”, pomislih ja, "možda ipak smislimo neki bolji plan". Međutim, razgovor koji je usledio sa mozgom, nije me uopšte umirio. Upravo suprotno, rekao bih. Dijalog je išao, otprilike, ovako:

Mozak: Dobro, bre, da l’ si ti normalan?!
Ja (zbunjeno): Što? Znam da ne mogu napred, ali bar ću malo da odmorim, ne žurim baš toliko.
Mozak (kao školarcu): Dakle, vidiš da je ispred tebe bik? I da te gleda?
Ja: Naravno da ga vidim. Crn i ogroman, k’o crna rupa. Rekao bih da osećam i gravitaciju.
Mozak: Vidiš i da još uvek žvaće, mada ne pase već jedno 5 minuta i ne saginje glavu?
Ja: To mi jeste malo čudno, nekako je previše zainteresovan, ali kakve veze ima...
Mozak (blago iznervirano upada u misao): Znaš li kako si obučen?
Ja (zbunjeno): Pa standardno.. patike, šorc, majica.. plus naravno dres zbog šiblja, vetra, sunca, loženja klinaca... ;)
Mozak: Misliš na onaj široki CRVENI dres koji LEPRŠA na ovom vetru i dok stojiš u mestu, pred očima zainteresovanog BIKA od 2 tone?
Ja (gromom opaljen): !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

Žene su krive za sve (i Toma Sojer)
Dakle, malo je reći da vreme nikako nije radilo za mene, jer je bik bio sve više zainteresovan i za mene i za lepršanje dresa koji kao da je iz kolekcije "drive bull mad"! Odjednom sam bio ubeđen da on i ne žvaće nego da se oblizuje dok me gleda! Prošlo mi je kroz glavu da su bikovi biljojedi i da, u stvari, ne reaguju na crvenu boju, nego na pokret/mahanje/lepršanje, ali me nekako nije utešilo. Uostalom, ja ne znam ama baš ništa ni o kravama (osim da prave mleko od trave, da mogu da budu lude i da ljubičaste daju čokoladu). A kamo li o bikovima. Ovo mi je prvi put da vidim bika uživo. Uglavnom se sećam onog iz Duška Dugouška. Šta ja znam šta uzbuđuje bikove (osim zečeva)? Šta znaju stručnjaci šta uzbuđuje OVOG konkretnog bika?! Ostali bikovi me nekako i nisu baš preterano interesovali, ali ovaj mi je, odjednom, bio prilično važan u životu, mada je užasna neverovatnoća da ću ikada više da ga vidim. A tada nisam bio sasvim siguran da ću videti više išta. :)

Bilo je jasno da moram da promenim pat-poziciju i to što pre, a opet, bez srljanja. Kako nisam smislio ništa pametnije, odlučio sam se za varijantu laganog prelaska ulice. Ta strategija je imala dodatnu pogodnost utoliko što sam mu onda odlazio iza leđa, van vidnog polja. Tako ću dodatno da proverim i koliko je zainteresovan za mene. Kroz glavu mi je već prolazio onaj klip sa neta kada bik naskače na lika koji je preskočio ogradu, skida mu farmerke i pokušava da ga siluje. Odjednom mi klip nije bio ni izdaleka smešan kao nekad (ok, nikad mi nije bio smešan, ali ni ovako strašan). Sačekao sam da na magistrali ne bude nikoga i pošao preko, vodeći računa da bajk ne zvecka i da ne okrećem leđa, pažljivo motreći bika (i magistralu). Prvo je još malo okrenuo glavu za mnom, koliko je mogao, ali me onda izgubio iz vida i više nije mrdao. Bio sam već na pola ulice, stvari su delovale dosta dobro. Nastavio sam dalje, a hladne noge su počele da se grče. Trebalo je požuriti.

U tom trenutku, bik je počeo da struže prednjom desnom nogom o zemlju! Kao u (crtanim) filmovima! Pomislih samo “gde baš desnom, bar da je levom” (iz nekog razloga, leva mi je delovala pitomije). Činilo mi se kao da tom nožurdom privlači i obližnji šumarak i da će i more da dovuče do nas! Opet sam u glavi prolazio najgori scenario trčanja u šiblje (ili more). Samo nisam hteo da ostavim bajk na ulici. Razmišljao sam i da li bih mogao da zaustavim neki auto, ali su išli suviše brzo i ne bi me ni primetili na vreme (dolaze sa vrha uzbrdice, ja sam u dnu između dve, u blagoj krivini). Osim toga, morao bih da im mašem, a to bi privuklo dodatnu pažnju nekoga kome nisam želeo da budem privlačan. Zadržao sam prisebnost (ipak imam skoro 2 m i 100 kila) i lagano nastavio na drugu stranu. Osim toga, to trljanje nogom o zemlju mi je nekako više delovalo kao da pokušava da skine govno u koje je ugazio, nego što želi da krene u neki napad. A prisećao sam se da bikovi nemaju običaj da potrče unazad (bio sam mu iza leđa). I nije frktao, što je meni, iz ogromnog iskustva sa crtanim filmovima, u kojima je Duško Dugouško uvek izlazio kao pobednik u koridi, značilo da situacija i nije toliko loša. Samo da ona krava ne poludi...

Konačno sam prešao ulicu. Bik je i dalje bio na istom mestu, u istoj pozi, nepomičan. I dalje nije nastavljao da pase, ali se nije ni okretao za mnom. Nastavio sam uzbrdo. Morao sam da okrenem leđa, ali sam išao lagano i sve vreme motrio šta bik radi. Samo je stajao, kao da i njemu više odgovara ovakav razvoj događaja, da ne mora da trči. Pa ko još voli da trči tokom ručka...? Možda kad trčiš ZA ručkom, ali ovako mu se ne isplati. A sigurno mu je Šarenka privlačnija. I moje vime ima samo jednu sisu. :) Posle mučnih 5 minuta konačno sam bio na vrhu brda. Bik je ostao na svojoj poziciji. Sada je i moj položaj bio bolji, pa sam odlučio da se vratim nazad na njegovu stranu, na bajk stazu. Pratio sam njegovu reakciju, ali on nije više pratio mene. Poželeo sam da izvadim aparat i slikam i njega i kravu (koja je iskulirala ceo ovaj incident, kao domaćica koja sa džezvom skuvane kafe čeka da se situacija smiri). No, setih se da aparat mnogo voli da "peva" - te kad se uključuje, te kad je spreman za rad, pa kad menjam podešavanja, kad pritisnem okidač, kad ga pustim, kad snima sliku... Zaključio sam da ovekovečavanje tog trenutka nije vredno izazivanja sudbine i posete večnim lovištima. Nisam siguran kakva bih želeo da mi bude poslednja fotografija koju uslikam u životu, ali sam nekako odlučio da ovo nije ta. Ima već jedna slična da se nađe na netu (razulareni bik u trku ka fotografu). Zato sam samo nastavio dalje. Uostalom, želim da verujem da među ljudima još uvek postoji i pisano i usmeno predanje i da nije istina samo ono što se vidi na Jutjubu.

Kasnije mi ljudi rekoše da je bik sigurno reagovao zbog krave (naravno da je žensko krivo ;)) i da je mene video kao konkurenta. Meni to deluje kao kompliment. U svakom mogućem pogledu. Kažu da je lupao nogom da označi teritoriju i da mi dâ signal da je to njegovo i da želi da se sklonim. Prethodno je verovatno i on bio iznenađen i zbunjen pat-pozicijom, pa je čekao moj korak. Sad se razmišljam šta bi bilo da mi je, u tom trenutku, zazvonio mobilni telefon? Brrrr...

U svakom slučaju, posle gomile "nudista", Šumara i Jedriličara (pročitati epizodu za Rovinj), uspeo sam da preživim i jednog bika, iako je pokazao barem isto interesovanje za mene kao oni u Rovinju. Mada ne obavezno i za isti deo tela.

Na kraju sam se popeo i na sledeću uzbrdicu, pa onda opet nizbrdo, uhvatio malo zalet i odmakao na sigurno. Popeo se do početka staze, proverio GPS poziciju, pa se spustio nazad do obale istim putem. Vratio se tačno na mesto gde sam, prethodno, pojeo sendvič. Odatle sam nastavio pešaka, da snimim i malo slika, jer sam kamerom već bio snimio. Vratio se do kola, pa otišao još jednom na Rajsku cestu, da malo slikam i da probam da nadjem neko pogodno mesto za kupanje. Posle bika, više nisam brinuo ni zbog perverznjaka.

Krk_-_Rajska_cesta_12.jpg Krk_-_Rajska_cesta_13.jpg Krk_-_Rajska_cesta_15.jpg Krk_-_Rajska_cesta_17.jpg

Krk_-_Rajska_cesta_21.jpg Krk_-_Rajska_cesta_18.jpg Krk_-_Rajska_cesta_28.jpg Krk_-_Rajska_cesta_20.jpg
Još malo Raja

Btw, kad sam išao lagano, slikajući, ta cesta je delovala mnogo duža. A u to doba dana možda i lepša. Jedino što je FKK deo počinjao na priličnoj visini od mora, pa je malo falilo da odustanem od kupanja (opet nisam imao rezervni šorc). Nije moglo lako da se siđe u more, a šiblje me stvarno nerviralo. I taman kad sam hteo da odustanem, našao sam spust na malu šljunčanu plažu. Bilo je nezgodno, pogotovo sa bajkom, ali sam uspeo. Mesto je bilo super, nigde žive duše (al’ sam nudista, ubilo se), more izuzetno prijatno. Jedino što je bilo puno ježeva, ali sada sam imao i naočare za plivanje. Jedno 50 metara dalje, blizu obale, neki lik je bio u čamcu. Kao da je postavljao mreže ili tako nešto, ali definitivno nije pokazao interesovanje za moje “atletsko telo” (malo me razočaralo ;)). Kupajući se, baš sam se čudio kako je položaj Sunca bio kao da je 2-3 popodne, iako je bilo već 6 (u Opatiji je tada mrak). Dok sam se sunčao posle kupanja, stazom iznad je prošao neki tip koji je zastao kad me video, protrljao šorc (svoj, da ne bude neke zabune), ali je odmah otišao. Možda se u mojim očima još uvek ogledala crna grdosija. Ja sam se posle oblačenja vratio na stazu, pa bajkom do kola i onda vožnja. Ovoga puta nije bilo pogrešnog skretanja, pa sam lagano stigao do Rijeke.

Krk_-_Povratak_1.jpg Krk_-_Povratak_2.jpg Krk_-_Povratak_sumrak.jpg
Povratak u Rijeku

Zaključak
Sa Krka mi je ostalo zanimljivo iskustvo i puno lepih slika i filmova, uz nezaboravne trenutke borbe s bikovima. A ostadoh ponosan što sam pobedio intelektom (čujem da bikovi imaju IQ preko 200 ;)). I sa utehom da nisam kukavički pobegao, nego se mudro povukao iz nepotrebnog konflikta. ;) Prepedalao sam ukupno 53 km, ali s obzirom na teren (dosta uzbrdica) i jak vetar, kao da sam prešao bar 153. Sledeći put ću, ipak, da idem kolima do Krka the Grada, pa onda da pedalam po okolini. Ovako je predaleko. A možda može bajkom da se ide i skroz okolo, uz samu obalu. To bi trebalo proveriti. Samo da nađem Raid protiv bikova.

Ostaje mi jedino da se pitam da li je ovo bilo jedinstveno iskustvo ili osnovni razlog da se gomile turista, iz godine u godinu, vraćaju ovom ostrvu? Ili su to, ipak, prirodne lepote, fantastične plaže (Baška je obično rasprodata i godinama unapred) i potpuno čisto, bistro more, sa prepoznatljivom aromom borove šume, uz sunce koje kao da i ne zalazi? U svakom slučaju, utisci sa Krka su.. čudni. Celo ostrvo je predivno, mada su Rovinj i okolina sadržajniji i zanimljiviji, pogotovo za bajk. Samo što sam i ja bio zanimljiviji toj okolini. Hmm.. nikad zadovoljan?

Krk_-_Obala_1.jpg 90_Krk_-_Obala_3.jpg 90_Krk_-_Plaza_8.jpg Krk_-_Obala_2.jpg
Obala

Krk_-_Plaza_3.jpg Krk_-_Plaza_4.jpg Krk_-_Plaza_5.jpg Krk_-_Plaza_6.jpg Krk_-_Plaza_7.jpg Krk_-_Plaza_9.jpg Krk_-_Plaza_11.jpg Krk_-_Plaza_13.jpg
Plaže usput

Krk_-_Staza_1.jpg Krk_-_Staza_2.jpg Krk_-_Staza_8.jpg Krk_-_Staza_4.jpg 90_Krk_-_Staza_5.jpg 270_Krk_-_Staza_6.jpg 90_Krk_-_Staza_7.jpg 90_Krk_-_Staza_3.jpg
Staza uz obalu

Video linkovi:
1 – Rajska cesta, okolina, magistrala


2 – Vožnja uz more kroz Malinsku, do mesta Porat


3 – Od Porata do Krka (biciklisticka staza)


4 – Povratak u Malinsku (od biciklističke staze kod koje počinje treći deo, ali na drugu stranu, uz snimak Rajske ceste u suprotnom smeru, pred smiraj dana)

Posted by srdjanIcanic 13:29 Archived in Croatia Tagged beaches sport bicycle bike cycling mtb active_tourism active_vacation

Email this entryFacebookStumbleUponRedditDel.icio.usIloho

Table of contents

Be the first to comment on this entry.

Comments on this blog entry are now closed to non-Travellerspoint members. You can still leave a comment if you are a member of Travellerspoint.

Enter your Travellerspoint login details below

( What's this? )

If you aren't a member of Travellerspoint yet, you can join for free.

Join Travellerspoint