A Travellerspoint blog

Kako je propao rokenrol ili kako sam išao bajkom na Učku

Više nemam snage ni da guram bajk. Da bih se barem malo oporavio, potrebni su sati i sati, uz veću količinu hladnog pića. Piće... Poslednja kap je popijena pre pet kilometara. Usta su potpuno suva. Znoj teče ni iz čega. Osećam da mi se i mozak suši...

sunny 33 °C

Ja uopšte nisam gledao film Kako je propao rokenrol, niti imam bilo kakvu predstavu o čemu se radi (znam kakav se zaključak nameće iz naziva, ali naučio sam da kod naših filmova to ne znači ama baš ništa). Ipak, iz nekog čudnog razloga, taj film, odnosno njegov naziv, je apsolutno prvo što mi je palo na pamet kada sam odlučio da krenem u poduhvat osvajanja Učke (najviša planina Istre) bajkom. I to potpuno sâm, jer su saputnici iznanada odustali (ono, "babi lek", "tetki cigare", "pas u šetnju" i tome slično).

Dakle, krenuh sâm u ovaj vrli poduhvat, ohrabren nekim predivnim slikama bajk vožnje po Učkoj koje sam video na netu. A i saznanjem da Vojak (vrh Učke) nije na 2.200 m, kako sam ja mislio (ko zna zašto), nego na tričavih 1.400 (tačnije, 1.396). Čak sam našao i GPS rute na netu, prebacio ih na Garmina i proučio na Guglu, da budem siguran kuda idem (brat se jedne godine izgubio :)). A još sam se i potrudio da odradim malo matematike, kombinujući ukupnu predviđenu dužinu puta (~22 km) i visinsku razliku između Vojaka i Ičića (preporučena tačka polaska, na 0 m) i sračunao da je vertikalni uspon 1 m na svakih 15 m puta, što je delovalo veoma utešno i čak i slabije od uspona uz Zamet do Kastva dva dana ranije.

U svakom slučaju, sve sam ja to sračunao, prebacio rute na Garmina, napunio baterije na svim uređajima, ispraznio memorijske kartice, osmislio kako ću da ponesem i sendvič i Nestea limun (hladan, leden), sve lepo organizovao...

Svaki početak nije težak
I krenuo. Oko 9:30. Dugo sam razmišljao da li uopšte da krećem, jer je duvao prilično jak vetar. Verovatno bih i odustao, ali nisam hteo da neko pomisli da sam odustao samo zato što nema saputnika (srpski inat je najbolji motiv za putovanja). A sutradan je na Učki bio neki sajam, pa bi bila stravična gužva, a za narednu nedelju su prognozirali bili kišu. Tako sam ipak krenuo, ali sam odlučio i da ostavim ledeni čaj, jer je pretežak. Bacio sam poslednji pogled na vrh Učke koji se prepoznaje po TV anteni i velikoj beloj kugli vojnog radara i zapedalao. Huh. :)

U Ičićima sam bio oko 10:10-15. Nisam forsirao. U Opatiji sam napumpao gume; sve je bilo u najboljem redu. I mogu da kažem da je uspon bio mnogo lakši nego što sam očekivao, nije bilo baš nikakvih problema. Naravno, posle tih prvih 500 metara, ;) stvari su ipak počele da zapinju.

large_U_ka_01_-_..a_pla_u.jpg large_U_ka_02_-_..za_U_ku.jpg large_U_ka_03_-_.._sutra_.jpg large_U_ka_04_-_..oljane_.jpg
Ičići - pogled na plažu; Ičići - put za Učku; Tipična krivina (1m uspona na 15m, malo sutra); Prodavnica (mesto Poljane)

Ipak, sve je i dalje bilo pod kontrolom. Povremeno sam zastajkivao da bih uslikao malo slikica za uspomenu i memoare, uživao u predelima, a u Poljanama (prvo mestašce usput) sam uspeo da nađem i market koji je imao ledeni Nestea limun. Tu je bio i prvi kratak predah (10:40), za malo osveženje. Ubrzo sam izašao i na prvi proplanak (11:00) sa kog se videlo da sam napravio već dobar korak uvis, što me dodatno ohrabrilo u ovoj ludosti. Uslikao sam i par lepih fotki (nažalost, dan nije bio baš za slikanje, jer je bila neka izmaglica, odnosno vidljivost nije bila dobra, iako je vreme bilo sunčano).

large_U_ka_05_-_..d_nazad.jpg large_U_ka_06_-_.._napred.jpg large_U_ka_07_-_Vidikovac_1.jpg large_U_ka_09_-_.._Lovran.jpg
Prodavnica - pogled nazad; Prodavnica - pogled napred; Vidikovac 1; Vidikovac 1 - zum na Lovran

large_U_ka_10_-_..ak_puta.jpg large_U_ka_11_-_.._fokus_.jpg large_U_ka_08_-_..anorama.jpg
Vidikovac 1 - Nastavak puta; Prst pokazuje cilj (mrzelo me da podešavam fokus :)); Panorama

Uskoro sam prvi put uključio Garmina, samo da bih proverio da li sam na pravom putu (ljubazna prodavačica u Poljanama me je uverila da jesam) i setio se čuvene srpske izreke (tačnije, grafita) "kad ja tamo, a ono međutim". Našao sam ja u njemu nešto što je on nazvao CustomPOIs, ali to nije imalo nikakve veze sa bajkovima i Učkom. Više ga nisam ni uključivao, a za sledeći put nauk - proveriti sve mape pre polaska (u nepoznato).

Poslednji ručak
Put do Veprinca (drugo mestašce na putu, ujedno i poslednje) je već malo ozbiljnija rabota. Povremeno je prilicno strm i tu sam prvi put neke deonice prelazio gurajući bajk. Nije bilo svrhe maltretirati se sa pedalanjem tako daleko od cilja. Uglavnom, uz dosta pedalanja i malo guranja, stigao sam i do samog Veprinca, odnosno raskrsnice na kojoj je kafić i putokaz na kom je pisalo da do Učke ima još 7 km! Bilo je 11:40, odnosno tek nekih sat i po puta, pa sam zaključio da je sve i dalje odlično. Naravno, normalnom čoveku bi računica odmah bila sumnjiva, ali ko bi normalan krenuo na ovakav put? U obližnjoj prodavnici sam kupio malu koka-kolu i litar i po kisele (ledeni čaj popijen mnogo pre toga) i pojeo pripremljeni sendvič. U nekoj od starih avantura na kompjuterima, to bi bilo, otprilike: "WAIT. BUY DRINK. EAT. Eat what? EAT SANDWICH. DRINK COCA-COLA. Coca-cola not in inventory. DRINK COLD COCA-COLA. RIDE BIKE. What bike? RIDE TREK BIKE." Ah, dobri stari Spectrum.

large_U_ka_13_-_..putokaz.jpg large_U_ka_14_-_..spomena.jpg large_U_ka_20_-_..krivina.jpg
Veprinac raskrsnica i putokaz; Veprinac uspomena :); Tipična "S" krivina

Mozda sto metara dalje naišao sam na česmu i tu se dobro zalio po glavi. Nažalost, posle tog zalivanja nijedna kap mi nije pala ni na naočare, ni na majicu, jer je bilo zaista jako toplo. Nisam se zadržavao da sipam vodu u praznu flašu od ledenog čaja., Em bi mi otežala ranac, em sam imao flašu kisele, pa sam odlučio da to ostavim za neku buduću česmu. What buduću česmu? ANY FUCKING BUDUĆU ČESMU. No česma found in entire Učka complex. Naravno, Spectrum bi mi to odmah rekao, ovako sam svoju naivnost skupo platio. Veoma, veoma skupo.

Elem, nastavio sam put oko 12:00. I dalje dovoljno svež, uz popijeno osveženje sa dodatnim šećerom (to je bilo najpametnije od svega što sam napravio, na drugom mestu je sendvič) i flašom kisele vode u rezervi. Istina, dok sam ubeđivao flašu da legne u nosač za bidon na bajku, setio sam se filma Dark Star i glavnog junaka koji ubeđuje bombu da ne eksplodira, ali ipak sam pobedio. Ne zna flaša šta je "Srbenda". ;)

large_U_ka_15_-_..de_U_ka.jpg large_U_ka_16_-_.._napred.jpg large_U_ka_17_-_..amo_14_.jpg large_U_ka_18_-_.._fokus_.jpg
Park prirode Učka; Pogled nazad mami više od pogleda napred; Pogled napred - samo 14%; Sve bliže vrhu (opet loš fokus)

Sve u svemu, stvari su i dalje išle više nego dobro. Bio sam veoma zadovoljan napretkom i satnicom, pa sam se i na fotkama dosta zezao (ne, njih nećete videti ;)). Već u 12:02 naišao sam i na tablu za Park prirode Učka, a u 12:05 na oznaku na putu "5 KM" (zaključak, još 5 km do cilja), pa je i to učvrstilo moju veru u uspeh. O, starosti, kako si samo naivna!

large_U_ka_19_-_Samo_uzbrdo.jpg large_U_ka_21_-_..ori_sve.jpg
Samo uzbrdo; Panorama govori sve (ne, nije isto mesto! :))

Uspon?
Već u 13:00 (kažem već, jer sam dosta zastajkivao zbog slikanja i napravio pauzu za piće i hranu), stigao sam i do table na kojoj se prvi put pominje Vojak (raskrsnica za Rečinu i neko jahanje konja). Ubrzo zatim stižem i do planinarskog doma Poklon i odlučujem da samo malo slikam, bez dužeg zadržavanja.

large_U_ka_22_-_..a_Vojak.jpg large_U_ka_23_-_..visine_.jpg large_U_ka_25_-_..ikovac_.jpg large_U_ka_24_-_.._napred.jpg
Prvi pomen vrha Vojak; Planinarski dom Poklon (922 m visine); Planinarski dom - pogled nazad (vidikovac); Planinarski dom - put napred

Tu dobijam novu dozu samopouzdanja i pedalam malo jače (dotle sam u još nekoliko navrata gurao bajk), pa brzo stižem i do skretanja levo za Vojak! Uspeh! Bravo! Telo dobija dozu adrenalina, mogu već da nanjušim roštilj u restoranima koje očekujem na vrhu, osećam kako gnjuram celu glavu u lavabo pun hladne izvorske vode u nekom od kafića. Zamišljam i velike uređene terase na vidikovcu, neku dobru muziku, devojke u toplesu... Već iznemogle noge pedalaju jače, "cilj je već tu, stigao sam, uspeo sam", obilazim nekog bajkera i u 15. brzini (retko se dešavalo) prosto grabim napred. Još samo par krivina, još samo malo, evo iza ove.. ne, onda je sledeća.. puf-pant.. ma sad će...

Ne. Neće. Izbijam na dugi pravac uzbrdice. Očekujem da je cilj blizu, ali adrenalina, ni snage, više jednostavno nema. Potpuno sam natopljen znojem. Potpuno. I torbica i ranac su potpuno mokri. Padaju mi na pamet aktivnosti koje bi u mozak ubrizgale makar endorfin, ali telo kaže da to nije pametno. Ne možeš da dobiješ nešto čega prosto nema. Sada je 13:15. Očekivao sam da budem već na vrhu u to vreme, ali ovo nikada nije ni bila trka. Nema poraza sve dok se prođe ciljna ravnina. Silazim sa bajka i nastavljam uz gurku. Privremeno. Dovoljan mi je samo kratak deo malo blažeg uspona ili blaženog zaravnjenog terena i odmah ću da skočim na svog konjića i da budem pravi pobednik. Samo kratak predah u usponu... Predah koji doći neće. Guranje koje je privremeno koliko su bile i sankcije UN.

Nastavljam. Razmišljam kako je bar šuma predivna. Stabla kao da je umetnik postavljao. Na jednom mestu (13:31) nailazim i na malu provaliju koja me podsetila na šumu iz Harija Potera, sa sve džinovskim paukovima. Strmi usek, sa dosta tankih stabala, ne naročito gustih, a na sve strane veliko kamenje. Užas. Vadim fotoaparat da ovekovečim taj čudni prizor. Ispostaviće se, skoro poslednji put.

large_U_ka_26_-_..aukova_.jpg large_U_ka_27_-__uma_blista.jpg
Hari Poter šuma (bez paukova); Šuma blista

Guranje se nastavlja. Nastavlja se i planina. Srećom, pa je na toj visini već i osetno hladnije, a drveće pravi dodatni ugođaj svojom hladovinom. Ali put i uspon se nemilosrdno nastavljaju. Visinska razlika je tolika da posle bilo koje krivine više ne može da se vidi put kojim sam došao. Stalno gledam vrhove krošnji, očekujući kraj. Konačno, kao da se planina smilovala, primećujem da sam praktično na vrhu. Nema više novih krošnji. Izlazim na još jednu krivinu (trebalo ih je brojati!) sa koje puca pogled na celu Rijeku i Kvarner. To je to, samo još malo, ovo je sigurno poslednja krivina! Avaj. Ponovo ulazim u šumu. Drveće mi se čini još većim nego ranije. Mislim se u sebi "Sezame, završi se". Počinjem da se gubim. Noge otkazuju. Jako mi smeta svaki trenutak kad izbijem na sunce. Nemam više snage ni za šta. Razmišljam da li će da se pojavi neki medved ili vuk i šta bih uopšte radio? U blizini nema nikoga. Možda bih mogao da ih gurnem u provaliju? Šta ako medved ima i mamu u blizini? Možda ima i zmija u tim stenčugama? Teši me što nema paukova na putu.

Odjednom, posle još jedne od bezbroj krivina, vidim jače svetlo na kraju. Mozak govori da to mora da bude to, ali više nema nikakve hemikalije koju bi mogao da mi ubrizga i podari snagu. Nema od čega ni da ih pravi. Glava već odavno pulsira. Sunčanica može da nastupi i iznenada, a ni šlog nije retkost u ovako ekstremnim situacijama. Hladna majica mi se potpuno pripila uz telo. Nemam snage ni za šta. Samo idem ka svetlu. I onda...

Pad?
Ni sada mi nije jasno kako me nije strefio šlog kada sam, umesto na poznatu, očekivanu i nadasve priželjkivanu čistinu vrha Učke, samo izašao iz začarane šume! I ne samo to, nego je do vrha ostalo možda i čitavih pedesetak metara visine! Više ne znam šta da radim. Nemam snage ni da guram bajk. Nemam gde ni da sednem, da odmorim. I čemu? Da bih se barem malo oporavio, potrebni su sati i sati, uz veću količinu hladnog pića. Piće... Poslednja kap je popijena pre pet kilometara. Usta su potpuno suva. Znoj teče ni iz čega. Osećam da mi se i mozak suši.

large_U_ka_28_-_.._-_Cres.jpg large_U_ka_28_-_.._Rijeka.jpg large_U_ka_29_-_..Medveji.jpg large_U_ka_30_-_..marina_.jpg
Vidikovac 2 - Cres; Vidikovac 2 - Rijeka; Vidikovac 2 - hotel Draga di Lovrana i toranj u Medveji; Vidikovac 2 - Ičići (marina)

Zastajem, konačno, na delu gde nema praktično nikakvog rastinja sa leve strane, pa se vidi ceo Kvarner. Iako je vidljivost loša, pravim još nekoliko snimaka. I ne pomišljam da će biti poslednji. Možda bih uslikao nešto drugačije. Možda bih legao na sred puta, čekajuci da lešinari počnu da kruže iznad mene i iznad jebene planine. O, bar neko da bude iznad nje! Već pomišljam da iskoristim broj Spasilačke službe koji sam, veoma, veoma pametno, upisao u telefon. Ipak, zaključujem da sam suviše blizu i da jednostavno moram da idem dalje. I dalje. I dalje. Koliko god da je potrebno. Guram bajk koji me već sažaljeva, ali ne može da mi pomogne. Noge traže odmor posle bukvalno svakog načinjenog koraka. Spuštam laktove na volan, glavu na dlanove i pokušavam da koračam gledajući prazno u asfalt. Ne vredi. Svaki zrak sunca postao je mučan.

large_U_ka_31_-_.._Rijeka.jpg large_U_ka_32_-_..iz__ume.jpg
Vidikovac 2 - Rijeka; Vidikovac 2 - Izlaz iz "začarane" šume

Prolazim još jednu krivinu. Zastajem. Još jedna krivina. Zastajem. Još jedna i još jedna. I zastajem i zastajem. Vreme prolazi, metri prolaze, muke se samo povećavaju. A i planina. U jednom trenuku ugledam parkirani auto i turiste koji nešto glasno pričaju na nemačkom. Pomišljam da sam konačno stigao, ali noge traže još nekoliko zastajanja da bi prešle tih pedesetak metara. Ne. Nažalost, to je samo raskrsnica na kojoj se odvaja put za (mesto) Poklon. Ha, poklon! Mislim se, kakav je to jebeni poklon? Koga oni zajebavaju?! Urlao bih samo kad bih mogao. Znam da je tamo odmorište i restoran. Ali ne ovde. Tamo. A tamo nije gde sam ja krenuo. U hladovini je i klupica na koju bih mogao da sednem i odmorim. Odmorim? Jedini odmor sada bio bi povratak nazad i skakanje u more. Bez mrdanja, samo uživanje u onom osećaju bestežinskog stanja, dok voda relaksira i obnavlja mišiće. Hladna voda... Relaksacija... Počinjem da buncam otvorenih očiju. Ja sam na skoro 1.400 m visine; more sada deluje još i dalje, kao da je u nekom drugom životu.

Nastavljam dalje, ali ubzro nailazim na veliki kamen na koji konačno mogu da sednem. Telo me više ništa i ne pita, niti bih ja razumeo pitanje. Više se ne pomeram, to sigurno znači da sam seo. Sedenje prija mom telu. Hladni kamen posebno. Lepo je na kamenu. Ali kamen nije tamo gde sam ja krenuo. Ustajem. I ruke me bole. Jedva ih podižem iznad pojasa. Ni one više nemaju snage. Boli me i stomak. Boli me i glava. Prebacujem noge jednu ispred druge, pokušavajući da održim ravnotežu. Opet sam uhvatio malo osvežavajuće hladovine. Više ne znam šta radim. Ne znam ni da li zaista negde idem. Da li tome ima kraja? GPS... GPS bi znao da mi kaže... Ali on je u torbici. Na leđima. Zahteva pritiskanje nekih dugmića. Zahteva da oči gledaju nešto i da mozak to nešto tumači. Samo nastavljam dalje. Potpuno slomljen. Plače mi se, ali i suze zahtevaju tečnost.

Bilo je tačno 14:30. Tada nisam ni znao, ali prošlo je bilo više od jednog sata nakon skretanja za Vojak sa glavnog puta. Kako sam i mogao da znam, kad više nisam znao ništa? Iza krivine sam ugledao vojni radar. Ogromna bela kugla kao da je odlučila da sam položio sve testove i ukazala se. To jeste bilo to. To je, konačno, bilo baš to! To je bio vrh Učke. Slikao sam kuglu. Bila je na samo trideset metara od mene. Bilo je to trideset veoma dalekih metara. Ne sećam se da li sam plakao dok sam vukao jadni bajk uz zdrobljeno kamenje iza kog se napokon ukazala i kula Vojak, sa zaletištem za zmajare i sumanute paraglajdere koji stalno ginu.

large_U_ka_33_-_..o_radar.jpg large_U_ka_34_-_.._radara.jpg large_U_ka_35_-_.._Rijeku.jpg large_U_ka_36_-_..Kvarner.jpg
Trenutak istine - Ugledao radar; Kupola radara; Pogled na Rijeku; Pogled na Kvarner

Top of the world
Nije bilo muzike. Nije bilo restorana. Nije bilo kafića. Nije bilo terase. Nije bilo lavaboa, devojaka... Nije bilo ni jebene vode. Bio je samo nedužni mali Nemac sa skoro završenom dvolitarskom flašom koka-kole. U glavi mi se tada motalo: == CENZURISANO == Možda je trebalo da mu je otmem, ali sam se nekako uspeo uz par stepenika i došao do suvenirnice u kuli. Dao sam 25 kuna (3,3 e) za jedinu flašicu hladne koka-kole i flašicu hladne fante. Bilo je 14:45. Bilo mi je potrebno 15 minuta da pređem 30 metara pored kule, popnem se uz istucano kamenje i dodjem do suvenirnice. Sveukupno, nije bilo više od 50-60 metara. Nisam osećao ništa. Samo sam znao da je sve gotovo i da sam preživeo pakao. Seo sam na stepenice u prodavnici i popričao sa devojkom koja tamo radi. Prvo je bila začuđena, ali joj se svidelo da popriča sa nekim, jer joj je tamo uglavnom dosadno, a neko od društva je obiđe jednom nedeljno. Objasnila je da od skretanja za Vojak, sa glavne ceste, ima još JEBENIH 7 KILOMETARA do samog vrha! To nigde ne piše. Od Veprinca ima 15, a ne 7. Kaže da turisti uglavnom dođu ujutru. Kako da joj objasnim da sam ja i krenuo ujutru?! Valjda je bilo tog dana. Znam samo da sam u 10:15 bio u Ičićima, pored mora, nasmejan. Imala je dosta lepih suvenira. Lokalnih, ne tajvanskih. Sve mi je to samo promicalo pred očima.

large_U_ka_37_-_..e_Cres_.jpg large_U_ka_38_-_..ka_Puli.jpg large_U_ka_39_-_..a_Istru.jpg large_U_ka_40_-_Radar.jpg
Kula - pogled ka Puli (levo je Cres); Pogled ka Puli; Pogled na Istru; Radar

Smislio sam bio i kako će prva fotka da mi bude kako ja ležim na zemlji i slikam se odozgo. Smislio sam i šta ću da kažem na video snimku. Smislio sam sve, ali sve ideje su usput postale samo tragovi. Prvu fotografiju sam napravio u 15:15. Čitavih pola sata posle stizanja na vrh. Nisam se ni setio da napravim panoramski snimak (Sony aparat). Kad sam stajao u mestu, GPS na aparatu je vrlo brzo našao satelite, pa sam neke fotke i ponovio. Na kraju sam se slikao i na zemlji, mada to više nije imalo istu težinu. Počeo sam i video klip u kom sam samo buncao. Aparat je dvaput prijavio neki čudni problem sa karticom, pa su klipovi nasilno prekinuti. Prvi odmah nakon sto sam istakao probleme sa gužvom u saobraćaju (svakih 10-15 minuta je neko prolazio pored mene!), a pre nego što sam istakao problem sa medvedima i vukovima. Drugi klip i ne znam gde je prekinut, još sam buncao. Samo sam sve spakovao, uverio se da smem da krenem nazad i uključio GoPro.

large_U_ka_41_-_..la_U_ka.jpg large_U_ka_42_-_.._Rijeku.jpg large_U_ka_44_-_..k_Istre.jpg large_U_ka_45_-_.._tunela.jpg
Uzletište, izlazak iz tunela Učka; Pogled sa tornja na Rijeku; Pogled na kamp Preluk i početak Istre; Radar, uzletište

Vrlo brzo sam shvatio da će grčevi u desnoj nozi biti ogroman problem u povratku, jer noga mora da bude ispružena sve vreme. Nema ni pedalanja. Nekako sam uspeo da se spustim nazad do radara. Sedanje na bajk je zahtevalo više truda, a onda sam sve vreme morao da stojim na iznurenim nogama, jer je svaki drugi položaj značio nepodnošljive grčeve, uz padanje u provaliju. Naglavačke. Sve među medvede, vukove, zmije i džinovske paukove.

I GoPro je imao problema sa fokusiranjem pri toj brzini (preko 50 km/h) i uz poskakivanje na lošem asfaltu. Nisam ni primetio koliko je loš dok sam se penjao. Bilo mi je potrebno 10 min sumanutog spusta da stignem do glavne ceste. A onda sam morao da smislim kako da ispedalam 10-20 metara, jer je skretanje za Vojak kada već počne spust na drugu stranu Učke. Do Veprinca 23 minuta. Onda sam odlučio da ne idem nazad u Ičiće. Hteo sam ponovo da prođem pored istih radnji, da kažem svima da sam uspeo. Ali znao sam da nema načina da se od Ičića dovučem do kuće. A i šta sam to uspeo?

Posle Veprinca sam skrenuo levo za Rijeku. To je bilo na 26 minuta spusta. Onda sam izašao na obilaznicu na kojoj sam morao da pedalam ponovo iz sve snage do 42-43 km na sat, jer me vetar stalno vraćao na 30. U Matulje sam stigao posle 41 minuta spusta, prošao pored Lidla, pa skrenuo desno na Preluk. Na moru sam ponovo bio posle 51 minuta prakticno konstantnog spusta.

Niko me nije uhapsio, nikog nisam povredio, pa ni sebe. Popeo sam se na Učku. Možda ne toliko bajkom, koliko sa bajkom, ali ipak sam ogromnim delom puta, do skretanja za Vojak, pedalao. Više mi nikad neće pasti na pamet. ;)

Na kraju, asocijacija na film Kako je propao rokenrol možda se ispostavila kao pogrešna. Samo na prvi pogled. Popeo se jesam, ako ništa drugo, onda bar isključivo sopstvenim pogonom. Ali, odavno nisam bio toliko blizu apsolutne granice svog sopstvenog pogona. Jako, jako blizu.

large_U_ka_47_-_Kula_2.jpg large_U_ka_46_-_Kula_1.jpg large_U_ka_48_-_Vojak.jpg large_U_ka_49_-_..Outdoor.jpg
Kula "Vojak"; Zvanične table "Vojak" i "Učka Outdoor" pred kulom

Budite pametni(ji od mene)
I kakve zaključke treba izvući? Pre svega, Učka zaista jeste park prirode, skoro netaknute, koja će svakome da ponudi nezaboravan osećaj i fantastične trenutke. Sama šuma je predivna, ima i uređenih staza (ne na samom vrhu), a pogled sa kule Vojak je spektakularan, jer se vidi ceo Kvarner, Krk, Cres, do Lošinja, potom praktično cela Istra (zavisno od vremenskih prilika). Sve je potpuno čisto. Nema narodnjaka, roštilja i pijančenja. Ali netaknuta priroda znači i nepostojanje bilo čega na šta smo naviknuti. A najveći je problem što je veoma teško naći vodu. Tačnije, duž glavnog pravca, vode i nema. :) Za saobraćaj ne treba brinuti, nema baš nikakve opasnosti za pešake i bicikliste, uz normalne mere opreza. Planinarski dom Poklon je lep, na vidikovcu, zaista prijatno mesto za pauzu i predah. Dakle, apsolutna preporuka za posetu. Verovatno i više puta, da se otkriju sve čari. Postoji i osam uređenih (offroad) staza za bicikliste, kao i pomenuto zaletište za zmajarenje i paraglajding. Suvenirnica je lepo uređena, prodavačica raspoložena za razgovor i puna korisnih informacija vezanih za Učku.

Međutim, nekoliko upozorenja. Pre svega, posvetite se pripremama i utvrdite put kojim idete. Prvi put bolje da ne idete sami (ako idete kolima, nije bitno). Vodite računa da imate kod sebe dovoljno tečnosti. Duž glavnog puta nema mnogo ljudi (da priskoče u pomoć). Ponesite malo hrane i nešto slatko. Ako idete skroz na vrh, tih 7 km, posle odvajanja sa glavnog puta, nema baš ničega. I automobili su retka zverka (srećom, druge zverke ja nisam sreo, mada to ne znači da ih nema ;)). Napravite pauzu u planinarskom domu koji je samo par stotina metara ranije. Ako idete bajkom, Ičići jesu najzgodnija polazna tačka, jer se do samog vrha samo prati glavni put, ali on ogromnim delom nije baš pogodan za pešačenje. I obavezno imajte kod sebe broj spasilačke službe, a veoma poželjno i neku mapu i GPS. Ne zadajte sebi nikakvu satnicu i ne precenjujte svoje mogućnosti.

Inače, utrenirani biciklisti ovu relaciju obično bez problema pređu za oko 2 sata i manje, a mnogi dolaze i sa druge strane Učke (iz Istre), gde je uspon još gori.

Na kraju, neko će da pita da li je sve to bilo vredno truda, odnosno tolikih muka? Mislim da je najbolje da pogledate kompletan snimak spuštanja sa Učke i procenite sami:

O da, vredelo je! :D

Posted by srdjanIcanic 15:05 Archived in Croatia Tagged mountain sport bicycle bike cycling mtb active_tourism active_vacation

Email this entryFacebookStumbleUponRedditDel.icio.usIloho

Table of contents

Comments

Svidjaju mi se panorame :)

by b

Comments on this blog entry are now closed to non-Travellerspoint members. You can still leave a comment if you are a member of Travellerspoint.

Enter your Travellerspoint login details below

( What's this? )

If you aren't a member of Travellerspoint yet, you can join for free.

Join Travellerspoint