A Travellerspoint blog

Do you animal ili Volite li životinje (izlet na Krk)

Nalazite se u sred nedođije, na biciklističkoj stazi, jedva mrdate. Oko vas predivan ruralni pejzaž, presečen modernom magistralom. Nigde nikoga. Sunce vas napaja energijom, vazduh pročišćava.. a dva velika crna oka pažljivo posmatraju. Šta biste uradili?

sunny 30 °C

Neke će ovaj putopis da privuče asocijacijom na dobro krkanje, drugi će da pomisle na krkače i razne narodne igre. Iako nije u pitanju ni jedno ni drugo, kao tipičan voditelj pozvaću vas da ne menjate kanal. Pridružite se putovanju kroz jednu zanimljivu destinaciju poznatu po suncu, prirodnim lepotama, predivnim mestima i plažama, okruženu morem – ostrvo Krk.

A?
Za početak ću da kažem da Krk nosi titulu Najvećeg ostrva u Hrvatskoj. Što ga sigurno čini i najvećim u Jadranskom moru, jer škrta Italija nije htela da usitnjava svoje kopno, pa ostrva i nema. Ipak, imajte u vidu da se u Hrvatskoj svakih nekoliko leta povede nova žučna rasprava o ovoj važnoj tituli, jer ostrvo Pag smatra da mu neopravdano izmiče. Inače, mislim da je u Hrvatskoj najveći broj ostrva upravo na tri slova (Rab i Vis mi padaju na pamet), ali o tome nemam teoriju (dobro, imam, ali nije ni vreme ni mesto ;)). A neki zlobnici kažu da Krk i nema tri slova, nego dva.

Dakle, šta je sve Krk dobio korišćenjem tri/dva slova i pomenutom titulom Najvećeg? Pre svega, Krk je jedno od retkih ostrva koje most vezuje direktno za kopno (da ga Italijani ne maznu preko noći, kao što mažnjavaju ribu). Ovde je u pitanju Krčki most. Nekada se zvao Titov i stvarno ne znam šta je to Tito mogao toliko da zgreši, pa da izgubi most, jer je bio već mrtav i kad je most izgrađen i nazvan. Za malo, omašio tek za koji mesec, ali ipak mrtav. Close but no cigar. U svakom slučaju, u pitanju je lep i relativno dugačak most, specifičan i po tome što se sastoji iz dva dela (pogledajte na netu, stvarno predivna lokacija). Za prelazak se plaća oko 4 evra (jedini most u Hrvatskoj koji se plaća, ima tu puno trzavica), ali samo kada prelazite NA Krk i ako niste.. aaaa.. Krkanin..? ne, ček.. Krčanin..? hmmm.. krčanac, krkljanac.. (“supica, sarmica”) Ako ne živite na ostrvu. ;) Dakle, ako do Krka stignete nekim drugim putem (nije nemoguće, nije nemoguće, samo neuporedivo skuplje), do kopna stižete zabadava. Tako se na samom istovaru sa mosta ne stvaraju gužve zbog naplatne rampe, nego tek kada odmaknete 2-3 metra i poželite da se uključite u saobraćaj.

Krk_-_Most_ulaz.jpg Krk_-_Most_1.jpg Krk_-_Most_2.jpg Krk_-_Most_3.jpg
Prelazak preko mosta

Naravno, most ima i nekoliko nezgodnih mana. Pre svega, uglavnom ne možete da ga prepešačite ili pređete na biciklu. Kroz burnu istoriju, previše je bilo bezobraznika koji su tu opciju, uz mogućnost da uživaju u predivnom pejzažu, zloupotrebili tako što bi se prvo pravili blesavi, ono fiju-fi, kao sve super, kuliraju, šetaju.. došli do sredine mosta, hitro se osvrnuli, a onda veoma vešto, gotovo utrenirano, kao zečići, skočili preko ograde i izvršili samoubistvo/samoumorstvo. Bilo u plitkoj vodi, bilo na stenčugama pored, već kako ko preskoči. Naravno, teško je reći da li su se na taj korak odlučivali pre stupanja na most ili bi ih na to nagnalo nešto što bi na njemu ili sa njega ugledali. A možda je i zbog tuge za Titom i izgubljenim nazivom. Tek, ako pokušate da pešačite, sigurno će da vas pitaju da li želite da se ubijete. Ne znam da li vam u tome odmah i pomognu, ako odgovorite potvrdno, mislim da se to još nije desilo. Ali vrlo je verovatno da vam misija prelaska svejedno neće biti dozvoljena, sve zbog tih bezobraznika. Pritom, mislim da nije rađena nikakva dublja analiza zašto se ljudi samoubijaju, niti sam našao naučne informacije o tome da li oni, sada kada su osujećeni u pokušaju skakanja s mosta, to urade na nekom drugom mestu. Samim tim, nemoguće je reći da li mera sprečavanja prelaska mosta smanjuje i stopu samoubistava ili je samo raštrkava na više različitih lokacija, da statistika ni u jednom mestu ne bi značajno odskakala. (heh, “odskakala”.. a ovi skaču s mosta.. to se slučajno poklopilo) A možda je samo bilo teško strugati ljude sa tih stenčuga, pa bolje da se bace pod tramvaj. A za to mora da se ide u Zagreb, jer Rijeka nema tramvaje; lukavo, lukavo... Ja bih pre postavio bungee opremu na mostu, da se dodatno zaradi, tim pre što bi svaki samoubica mogao da skače više puta (dođe mu kao "beta test" skoka), pre nego što se odluči za poslednji korak. Ko odustane, naplati mu se dodatna taksa za spasavanje života ("mu", a ne "joj", jer za dame ne bih uvodio taksu). Možda se više ne bi naplaćivao ni prelazak kolima...

Elem, druga velika mana mosta jeste vetar. Kvarner i inače nije naročito miran, stalno nešto duva (“nešto”, ne “neko”), a u useku između Krka i kontinenta često nastaju izuzetno jaki udari vetra. Situacija je bila takva i pre izgradnje mosta, ali čini se da tada to nije bio naročito važan podatak. Tačnije, za projektante možda i jeste, jer most odoleva vetrovima (promena) već jako dugo, ali arhitekte nisu pomišljale da bi ljudi, čak i kada dune malo vetar, želeli da prelaze preko mosta. Valjda se u to vreme nije izlazilo iz kuće kad napolju duva (kao biciklista, ja to potpuno razumem i podržavam). Tako da je most, kada malo jače dune, zatvoren za saobraćaj. Da ne bi neko skočio preko ograde sa sve autobusom.

Konačno, treća mana bi mogla da se pokaže fatalnom - planira se izgradnja novog mosta, malo dalje. Zvanično objašnjenje glasi da je morska so, vremenom, toliko oštetila most, da je “sanacija neisplativa” (iako je za “Pančevac” isto što i Burdž Kalifa za Beograđanku). Naravno, vaš verni vodič ima drugačije mišljenje. A ovoga puta o tome neću kasnije, nego odmah. ;) Pre svega, novi autoput je projektovan tako da ne prolazi dovoljno blizu mosta, uz obrazloženje da su saobraćajni uslovi idealni “samo kilometar južnije” i da je “dovoljno samo izgraditi novi most koji ćemo mi da napravimo veoma povoljno”. Plan je da novi most bude deo autoputa, da ima ukupno četiri trake, ali... Nigde ne nađoh planove da se autoput nastavi i na samom ostrvu ili da se proširi i magistrala na njemu, niti da se Krk, nekim autoputem, poveže sa susednim Cresom. Hmm... Možda je, ipak, presudno to što niko ne želi da ima most “Koji se zvao Titov”. To mu je zapečatilo sudbu. (eh, idu mi danas te igre reči.. udba, sudba...)

Od drugih obeležja Ostrva sa titulom, pored Mosta koji se zvao Titov (kao ono Most preko Ade, samo što je ovaj ravan), izdvojio bih i međunarodni aerodrom Krk, verovatno jedini takav na jadranskim ostrvima, koji je istovremeno i zvanični aerodrom grada Rijeke (ako mi neko to promeni u “ofiicijelni” odo’ ja do mosta). Sletanje na njega je poseban doživljaj, jer je avion iznad mora maltene dok ne dodirne pistu, pa do poslednjeg trenutka niste sigurni da l’ će il’ neće. Posebno je napeto za putnike iza krila, jer oni nekada zaista vide samo more (krilo zaklanja pogled na kopno). Nažalost, druge „atrakcije“ putnicima nisu toliko simpatične, a pre svih vreme koje je potrebno da se od aerodroma stigne do centra Rijeke. Posebno u sred turističke sezone, kada je na prilazima i izlazima sa ostrva gust saobraćaj. Uz to, stari magistralni put, koji je dugo bio jedini put do grada, omogućava da uživate u zaista zapanjujućoj lepoti ovog dela obale (sa zalivima i mestašcima kao što je Bakarac; jednom ću morati da prođem to pešaka ili bajkom). Ali ta magistrala, sa po samo jednom trakom, u potpunosti prati liniju obale, što se plaća vrlo visokom cenom – put do grada traje i više od 2 sata, a situacija nije mnogo bolja ni ako dođu po vas kolima.

Krk_-_Put_2.jpg Krk_-_Put_1.jpg Krk_-_Bakarac_uvala.jpg Krk_-_Put_3.jpg
Put do mosta preko novih saobraćajnica; Blizu Bakarca

Neko je ovu manu aerodroma pokušao da ispravi pravljenjem priključka na novu mrežu odličnih magistralnih i autoputeva u Hrvatskoj, na koje možete da se uključite već sat vremena po prelasku na kontinentalni deo (na pola puta do Rijeke). Zaobilazeći neke od najvećih prirodnih lepota i fantastičnih pejzaža (ok, zamenjuju ih neki drugi). Međutim, do samog Krčkog mosta, od aerodroma, vodi obična magistrala, sa po jednom trakom, pa se u sezoni tu i dalje potencijalno gubi puno vremena. Osim toga, nova mreža autoputeva je omogućila da se sada, do Rijeke, iz Zagreba stiže za oko sat i po. Od Pule je i magistralom potrebno manje od toga, a uskoro se očekuje i autoput. Kada se uzme u obzir i činjenica da Rijeka nije turističko mesto, već su putnici sa tog aerodroma obično nastavljali put do drugih lokacija (Istra ili Dalmacija, Krk je obično bio usputna stanica avionima u/iz Pule), nije ni čudo da je aerodrom pred zatvaranjem, jer autoput predstavlja bolju alternativu. Zato za avione jednostavno nema dovoljno putnika. Pa maltene je brže otići do zagrebačkog aerodroma, gde je i bolja ponuda. Zato se krčki aerodrom danas koristi uglavnom još samo u unutrašnjem saobraćaju. Kao i za letove jedne od „jeftinih“ aviokompanija koja putnicima nudi izuzetno bogat izbor od dve destinacije, pa je čak 50% šansi da izaberete pravu. A možda bi sve bilo u savršenom redu, samo da je aerodrom “kilometar južnije”, pa nije nemoguće da Rijeka na Krku dobije i novi aerodrom, sve sa pravljenjem veštačkog ostrva, sipanjem kamenja u more. Samo ne znam šta bi Pag rekao na sve to. A preko noći bi i neki.. Cresanac.. Crešanin.. žitelj ostrva Cres mogao, ono kao slučajno, da sipa malo kamenja u more i spoji Cres i Lošinj. Kamen ovde, kamen onde - to je globalizacija u malom.

Aaaaa....
Dakle, Krk je daleko, možete da očekujete gužve, aerodrom je praktično neupotrebljiv. Reklo bi se da mu je ostala samo ona titula Najvećeg. Hm... Pitate se zašto onda svi ti silni turisti (strani i domaći) prave toliku gužvu, u pokušaju da se domognu baš ovog ostrva? E, kao što naučnik reče Vilu Smitu, „to jeste pravo pitanje“, a otkrivanje odgovora u sebi može da krije i samo klasičan turizam, odličan provod, izuzetnu avanturu ili bogatstvo duše i tela. U nastavku možete da saznate šta sam ja izabrao i šta sam tačno dobio. Hehehe.

Pre svega, ne računajući nekoliko sletanja na rečeni aerodrom, uz plakanje za stjuardesama u minićima, mahanje rukicama i uplašeno traženje poznatog lica u gomili (nisu bile popularne table sa imenom), ja sam na Krku bio samo jednom, pre desetak godina. Išli smo na jednodnevni izlet, do jednog predivnog šetališta uz samu obalu koje smo jedva našli. Šetalište je dužine oko 5 km, najvećim delom širine jednog automobila (ali bez njih). Podloga je prvenstveno zemljano-kamena, odnosno prosto tamošnji teren, a sve vreme prolazi ispod drveća čije se krošnje nadvijaju do samog mora, ipak propuštajući dovoljnu količinu sunca. Uz veoma jak i neodoljiv miris, borova šuma moru u ovom delu daje zaista magičnu boju, naročito u kombinaciji sa peščanim dnom. Iako je obala potpuno neuređena, pa sunčanje može da bude komplikovano (i kostolomno), taj izlet mi je ostao u zaista lepom sećanju. I pored ogromnog broja podvodnih izvora koji negde mogu i neprijatno da ohlade.

Letos sam bio stacioniran u Rijeci (ne, nisam išao avionom ;)), ali mi je pogled, zajedno sa biciklom, stalno skretao više ka Istri i njenim lepotama, uz tamošnje prepoznatljive bisere turizma. Krk je, nekako, stalno bio „tamo negde“, u izmaglici i ne previše privlačan. Uglavnom smo ga pominjali uz škrgut zuba, jer je tamo sunce izlazilo mnogo ranije i zalazilo mnogo kasnije nego kod nas. A izgledalo je i da ga “naši” kišni oblaci stalno zaobilaze. Međutim, pretposlednjeg dana pred povratak u BG, na TV-u je Elvis zapevao "It's now or never" i tako reših da konačno posetim Najveće ostrvo (ne, ne, nije Pag). Na Guglovim mapama sam kratko isplanirao rutu, odlučujući se za posetu Malinskoj (pomenuta staza), a potom i gradu Krku. Za kamp Njivice, predivnu plažu u Baškoj, grad Omišalj i skrivene dragulje ostrva nije bilo dovoljno vremena (tako ti je, mala moja, kad se ide na izlet). Ujutru sam prošao standardnu proceduru - ohladio se u moru, natovario bajk, spremio kameru, fotoaparat i sve baterije. Nažalost, krenuo sam bez standardnog lokalnog navigatora (“razlika u mišljenjima” iliti “tehničke smetnje”), a na mapama sam gledao samo Krk, pa sam za dolazak do mosta odlučio da koristim kombinaciju navigacije, znakova i onog čuvenog “ma gledam gde idem”.

How hard can it be?
Brzo sam stigao u centar Rijeke, ali je tada neki šeik platio Garminu veću sumu, pa je navigacija odlučila da me malo prošeta i potroši mi preskupo gorivo. Jedno jedino pogrešno skretanje (dok sam “gledao gde idem”), izvan grada, napravljeno zato što sam u tom trenutku više verovao navigaciji, nego znakovima, dovelo je do toga da se vratim skroz do centra, a potom napravim i polukrug sumnjive legalnosti pored ljudi koji su ostali ubeđeni da su kola sa BG tablama i natovarenim bajkom videli i pola sata ranije. I opet, to kao da je bio signal za lančanu reakciju potapanja mog plana (možda je moja potreba pravljenja planova odraz urođenog mazohizma?).

Krk_-_Idea..putnici.jpg Krk_-_Kamenjar.jpg
Posle mosta - idealno vreme i saputnici; Tipičan krčki krajolik

Umesto da stignem u Malinsku oko 9-9:30, ja sam oko 9:30 tek prešao most (nisam dobio priliku da postavim lopovsku nekom samoubici, valjda prošla bila sezona). Osim toga, uopšte nisam mogao da se setim kako se zvalo mesto u kom smo bili pre deset godina, ni pomenuta staza uz more. A taktika za njihovo nalaženje mi je bila „pa odem tamo, pa ću da nađem, how hard can it be?“. Srećom, stanje na putu me poslužilo (sredina septembra), pa sam u Malinsku stigao oko 10:15, ali sam mogao tek da konstatujem apokaliptičnu glupost sopstvenog plana. U svoju odbranu, moram da kažem da sam na Krk došao nekoliko dana posle Rovinja, gde sam se vrlo lako snalazio i našao besplatan parking blizu centra, pa sam nešto slično očekivao i u Malinskoj. Ipak, glupost je neporeciva, jer sam upao u pravi lavirint uskih uličica, a bilo kakva naznaka od parkinga obavezno se plaća. U nekoliko navrata sam od navigacije tražio da me odvede do najbližih parkinga, ali se ona svaki put ponašala veoma čudno. U POI listi piše da je parking na 3 km, a kad mu kažem da me vodi tamo, napiše da do parkinga ima još 7,5 km!? Oj šeici, sad bih vam nešto rekao, ali ću ipak na mail. Verovatno POI lista daje udaljenost od centra grada, a ne od trenutne lokacije, što je glupost veća od mog plana da nađem mesto tako što "odem tamo“. Naravno, mogao sam i da ukucam željeno odredište u navigaciju, ali definitivno nisam mogao da se setim naziva ni jedne jedine ulice.

Posle 4-5 krugova, uključujući i još jedno provlačenje sumnjive legalnosti, uličicom uz obalu, šeici su zadovoljno trljali ruke, domaći počeli da mi nude štence misleći da sam izgubio psa, a ja sam se vratio opet do magistrale i došao i peti put do istog kružnog toka, na kom sam konačno prepoznao jedan naziv – Haludovo. Tačnije, pisalo je „Hoteli Haludovo“, zbog čega sam to skretanje prethodno odbacivao, ali sada sam odlučio da odbacim reč „Hoteli“ i, veoma zadovoljan ostatkom, pošao tim putem. Neverovatno, ali ispostavilo se da sam bio u pravu! To jeste bilo to! Koji kilometar, ulica (ne baš najbolja) vodi pravo, prosecajući šumu (ne baš najgušću), a potom se stiže do „hotela“ (izgledao je kao da ne radi od 12. aprila 1985). Malo me zbunilo što na parking mestima stoji oznaka da je samo za goste hotela (nigde žive duše), ali sam hrabro nastavio dalje. Posle strme nizbrdice i par vezanih serpentina, konačno sam stigao do same obale i parkinga gde smo bili i pre 10 godina. Kao da je juče bilo. Ima samo nekoliko parking mesta, ali nije opšte poznata lokacija i bio je septembar, pa sam uspeo da se parkiram. I to vodeći računa da ne prekrijem poklopac šahta. Kako samo predstavljam Srbiju u pozitivnom svetlu. A zašto je ovo mesto tako posebno? Dva razloga. Prvo, to je jedina pristojna lokacija (uz samo more) koja se ne plaća (ne treba sve tabue o Srbima razbijati odjednom), a tačno na tom mestu počinje i željena staza – Rajska cesta. Pa da! Kako sam mogao da zaboravim, Rajska cesta!

Krk_-_Rajs..parking.jpg Krk_-_Vern..-_SKODA.jpg Krk_-_Rajs..pocetak.jpg
Rajska cesta - parking; Verni saputnik ispravno parkiran; Gde Yeti stane, Trek produži - početak Rajske ceste

B52
Iako smo svi već naviknuti na preterivanja, moram da istaknem da marketing „stručnjaci“ u ove delove još nisu stigli u tako masovnom broju, pa staza zaista opravdava svoj naziv. Teško je tačno opisati atmosferu, slike govore mnogo više od reči. Jednostavno fizički možete da osetite mir i spokojstvo. Miris borova trenutno opija, a more doziva. Ipak, treba biti iskusan. Iako duž cele staze ne postoji ama baš nikakav sadržaj (a, kako rekoh, ni uređene plaže), ne treba nasesti prvom utisku i odmah prostrti krpe i peškire, namazati kreme, izvaditi sendviče i muziku, napumpati rekvizite, šutnuti decu u more i pokazati da ste glupi turista. Nenenenene. Treba produžiti stazom i odupreti se na još nekoliko mesta na kojima more deluje kao iz bajke, da biste došli do najboljeg.

Krk_-_Rajska_cesta_2.jpg Krk_-_Rajska_cesta_3.jpg Krk_-_Rajska_cesta_4.jpg Krk_-_Rajska_cesta_5.jpg

90_Krk_-_Rajska_cesta_1.jpg 90_Krk_-_Rajska_cesta_6.jpg 90_Krk_-_Rajska_cesta_10.jpg 90_Krk_-_Rajska_cesta_16.jpg 90_Krk_-_Rajska_cesta_19.jpg

Krk_-_Rajska_cesta_7.jpg Krk_-_Rajska_cesta_8.jpg Krk_-_Rajska_cesta_9.jpg Krk_-_Rajska_cesta_11.jpg
Rajska cesta - opravdava naziv

Malo upozorenje (ili savet, kako ko shvata): ako ste nezasiti, pa se oduprete i na tom mestu i nastavite još dalje, stižete do mesta gde se Rajska cesta, praktično, završava. Postoje dva betonska stubića sa obe strane, kao odbegla kapija, i staza se sužava na širinu klasične utabane staze po kamenjaru. Čak i ona predivna šuma prelazi u šipražje puno trnja, a moraćete i da se pentrate kao koza. Ili jarac. ;) Ako niste obratili pažnju, da vam otkrijem tajnu – na jednom od stubića je bilo naškrabano „FKK“.

90_Krk_-_Rajska_cesta_23.jpg 90_Krk_-_Rajska_cesta_25.jpg 90_Krk_-_Rajska_cesta_27.jpg
Rajska cesta - posle FKK

Dakle, i ovde važi pravilo da sužavanje staza, trnje i šipražje označavaju nudističke plaže za koje jedva može da se kaže da su označene, isto kao u Rovinju. Meni i dalje čudno, očekivao bih da nudistima to šiblje i trnje više smetaju. ;) Inače, ne znam kako ovdašnji nudisti reaguju na prisustvo došljaka, jer nije bilo nikoga. Uglavnom, ja sam ovom prilikom i tu produžio dalje, jer je na netu pisalo, ne “B52”, nego da staza vodi skroz do auto kampa Njivice, veoma poznatog i popularnog. Bio sam već žednjikav i gladnjikav, a plan je i bio do kampa i nazad (tamo uzmem hladno piće), pa onda ručak i pedalanje do grada Krka (glavni grad ostrva, ne znam šta je po čemu dobilo naziv). Provlačenje bajka uskoro je postalo mučno, jer se Rajska cesta pretvara u Pakleni puteljak (možda je to neka simbolika). Poučen iskustvom iz Rovinja, ubrzo sam odustao od staze i krenuo gore. Dakle, od Njivica ništa. A ni od puta.

Dvaput je dvaput
Posle malo provlačenja, izašao sam ponovo na dosta široku stazu, ako se tako može nazvati. U pitanju je prosto utabana zemlja u kamenjaru, sa dosta kamenja i po samoj stazi. I rastinje je mnogo ređe, reklo bi se tipičan ambijent za Krk. Posle kraće vožnje, ponovo se podigla nešto jača šuma, a onda sam naišao i na raskrsnicu. Bilo mi je jasno da put uz more vodi do kampa, ali je vreme ponovo bilo veliki problem, kao i uvek sa jednodnevnim izletima. Već je bilo prošlo 11 sati, a trebalo je još da se vratim do kola, jedem, snimim i vožnju uz obalu na drugu stranu, onda da stignem do mesta Krk, preko priličnih uzvišenja, pa posle skroz nazad. Pa onda tek do Rijeke. A već sutradan i za BG.

Kako za kamp i nisam imao nikakvih planova, osim kupovine hladnog soka, odlučio sam da pronađem neki bolji put do kola. Pratio sam stazu, suprotno od kampa i ubrzo našao i asfalt (postavljen dosta davno). Nije išao gde sam hteo, ali nisam paničio. Ni kada sam izbio na gomilu vikendica koje su se odjednom pojavile, nisam paničio. Čak ni kada sam shvatio da ulica vodi cik-cak između redova i redova vikendica, unedogled, nisam paničio. Međutim, kada sam konačno uključio navigaciju, shvatio sam koliko sam daleko od auta i tu sam već osetio nestrpljenje. Zanimljivo, ali posle piš-pauze nestrpljenje je nestalo, :) zaseo sam na bajk i grabio putem koji je i dalje bio uglavnom utabana staza u kamenjaru. No, pojavili su se i kameni zidići pored staze, kao i izraženi tragovi automobila, što je uvek dobar znak da je civilizacija blizu. Znamo da vozači obično šetaju kola do 100 m od kuće. ;) A i uspon je prestao, pa sam zadovoljno grabio napred i napred. Čak sam i prošao pored nekoliko automobila i pešaka i očekivao da nađem neku zgodnu stazu.

A onda nešto neplanirano – odjednom iz šume izbijam na neki veći put i shvatam da je to magistrala kojom sam i došao u Malinsku! Ajoj, gde sam ja bio. Magistrala nije bila preterano opterećena saobraćajem, ali daleko od toga da je bila bezbedna za bajk. Verovatno je bila i opasnija, jer su svi vozači bili daleko opušteniji i nisu očekivali ludaka na biciklu. No, jedan pogled nazad na šumicu i pomisao na truckanje po lavirintu stazica bio je dovoljan da me ubedi da okušam sreću sa automobilima. Uostalom, do sada su me gazili tek dvaput i nikad u inostranstvu. Ono na šta definitivno nisam računao bili su kamioni, čiji su vozači daleko luđi, ali sam nekako terao napred. I terao i terao... I terao i terao... Puf-pant.. u kolima mi se nije činilo da magistrala.. uh-ah.. ide blago uzbrdo... Konačno, došao sam do skretanja za Malinsku, a potom i do onog kružnog toka gde je skretanje za Hotele Haludovo (ja videh samo jedan). Sve u svemu, prepedalao sam 5-6 km više nego što je trebalo.

U kolima sam prebacio podatke sa kartice i poneo sendvič. U šumi ne prodaju sok, ;) a nisam mogao da jedem suv sendvič, pa mi je ostalo samo da krenem dalje i tražim prodavnicu. Usput sam još malo snimao i slikao, nešto od toga možete da vidite. Na početku je “staza” malo nezgodna i uska, ali čim se dođe do centra Malinske, postaje pravo uživanje.

90_Krk_-_Mali..staza_1.jpg Krk_-_Mali..staza_2.jpg Krk_-_Mali..staza_3.jpg 90_Krk_-_Mali..staza_5.jpg

Krk_-_Mali..staza_4.jpg Krk_-_Mali..staza_6.jpg Krk_-_Mali..staza_7.jpg
Staza na prilazu centru Malinske

Ubrzo sam našao prodavnicu, počastio se ručkom, pa nastavio putem uz predivnu obalu. Bilo je apsolutno fantastično, bez gužve, u krajoliku koji liči na netaknutu prirodu. Nije ni čudo što sam se zaneo. Iako sam znao da je već vreme da krenem ka unutrašnjosti i putu za grad Krk, nastavio sam dalje i dalje, jer je svaki novi metar bio još lepši od prethodnog. A put je nastavljao stalno uz samo more, prolazeći i pored gomile uređenih plaža, pa je bilo teško odvojiti se od njega. Osim toga, usputne uvale, marine i mestašca su takvi da vam dođe da se izujete, toćnete noge, zabacite udicu i ostanete tu. Svaki put kada sam zastajao i silazio sa bajka, jedva bih se naterao da nastavim. Nažalost, usput je dosta objekata bilo zatvoreno, ali mi se svidelo što lokalno stanovništvo nije izrazilo ni najmanju samoinicijativu u smislu uvlačenja u restoran ili suvenirnicu. Prosto su sedeli ovde i onde, zagledani u more ili sa čašicom ispred sebe, u laganom društvu, a neko bi i sređivao čamac za zimsku sezonu. Uokolo skoro nikoga, a vreme savršeno. Sviđa mi se Krk van sezone.

Krk_-_Malinska_1.jpg Krk_-_Malinska_2.jpg Krk_-_Malinska_3.jpg Krk_-_Malinska_4.jpg
Malinska - centar

90_Krk_-_Malinska_detalj.jpg Krk_-_Malinska_camac.jpg Krk_-_Malinska_kiosk.jpg Krk_-_Malinska_7.jpg
Malinska - detalji

90_Krk_-_Mali..plaza_4.jpg Krk_-_Mali..plaza_1.jpg Krk_-_Mali..plaza_2.jpg Krk_-_Mali..plaza_3.jpg
Malinska - plaže

Krk_-_Mali..anorama.jpg
Malinska - panorama obale

Cause you had a bad day...
Najveće iskušenje sam osetio u mestu Porat, jer je zaista idilično. Zato sam baš tu odlučio da je krajnje vreme da presečem ostrvo (ovde bi se uh.. Paganci.. Pažanci.. Pažani (!) oduševili, ali nisam mislio bukvalno da ga presečem na dva dela). Posle malo pentranja, našao sam se na početku neke šume. Nije mi se vraćalo nazad, a očekivao sam da i kroz tu šumu mogu da stignem na drugu stranu, još brže nego inače (što je brzo, to je kuso, ali odlično zvuči kad čovek žuri). Tim pre što je bilo utabanih (širokih) staza, a uskoro sam video i putokaze za groblje i neki manastir ili crkvu. A crkve su obično na vrhu, sa puteljcima na sve strane. Kad bi morali da obilaze brdo do crkve, svi bi se prvo molili za put. ;) Onda sam odlučio da zatražim pomoć Garmina, jer nisam više znao kuda da idem i da li će neki put da se završi privatnim zemljištem, pa da moram istim putem skroz nazad. Iako ovde nije bilo Svingerske plaže kao u Rovinju, ta opcija me baš i nije privlačila. Zanimljivo, kada sam na Garminu uključio opciju za pešake, lepo je prikazao sve okolne staze i stazice, a onda mi je pokazao i put do magistrale za Krk! Milina. Počeo sam da pedalam malo sigurnije, iako navigacija nema ucrtane “mrvice” koje za sobom ostavljaju lokalni konji (pretpostavljam, odnosno nadam se), pa sa njima morate sami da se snalazite. Još par puta sam proverio poziciju na Garminu, a i fotoaparat je tu odlično poslužio, jer ima ugrađen kompas. Uglavnom, išao sam sve brže i brže, sve lakše i lakše, a i “mrvica” je bilo sve manje i manje. Ura!

Krk_-_Porat_2.jpg Krk_-_Porat_1.jpg Krk_-_Porat_3.jpg Krk_-_Pora..a_iznad.jpg
Porat - lučica; Šumska staza iznad Porata

Krk_-_Pora..orama_1.jpg
Porat - panorama

U jednom trenutku stvarno izlazim iz šume, vidim kuće i ulice i... Ne, nešto je čudno. Skoro sumnjivo. Podsvesno usporavam i gledam oko sebe. A onda.. Jelenskih mi rogova! Put na koji me je Garmin tako velikodušno izveo i kom sam se ja tako slatko obradovao, jeste mene izveo iz šume, ali me vratio na potpuno istu tačku na kojoj sam u šumu i ušao! Iste kuće, iste ulice, isto.. granje. Očigledno nisam pročitao uputstvo za korišćenje kompasa. ;) Tu definitivno poludeh, jer je vremena bilo sve manje, ali nije bilo pomoći. Izgubio sam više od pola sata i još se maltretirao vozeći kroz gudure. A i vetar je duvao prilično jako, pa je pedalanje bilo baš naporno. Ah, sto mu muka, na kraju sam ipak morao da se vratim do same obale, pa onda uzbrdo na sasvim drugi put i to nekoliko kilometara. Da bih konačno, uz dugu uzbrdicu, došao do magistrale za Krk (the grad). Sada znate i zašto toliko volim da planiram unapred.

Ipak, tu mi se malo osmehnula sreća, jer je odatle, uz magistralu, išla i standardna biciklistička staza, koju ovde nisam očekivao. Standardna, jer je bila uska i betonirana, ali ionako nije bilo nikoga, pa mi nije smetalo. Istina, arhitekta staze je bio pijan kad je to nacrtao (ili je građevinac bio pijan kad je pravio), pa na tom početnom delu magistrala ide (napokon) malo nizbrdo, ali biciklistička staza uz nju ide uzbrdo! Da ne veruješ. Srećom, brzo se sinhronizuju i stvari idu dosta dobro. Ako izuzmemo činjenicu da biciklistička staza, najvećim delom, ide “rame uz rame” sa magistralom, na možda 5 cm “udaljenosti”. Nema nikakve zaštitne ograde, a automobili, kamioni i kamp-kućice proleću sa 100 na sat. I onda još vidite onaj znak za klizav put. Op-op-op-op-op.. i eto vas u WATTS pregledu na Eurosport-u, uz stihove “Cause you had a bad day”...

Bio sam već umoran, pa nisam forsirao, ali je sve i dalje bilo pod kontrolom, odnosno imao sam snage. Brzinomer je pokazivao nešto preko 30 pređenih km. To je inače jako malo, ali vetar je definitivno bio jak, a put konstantno ide gore-dole-gore i vožnja je naporna. Tešilo me što, bar, ne moram da se penjem na neke planinčuge koje su se nazirale u daljini. Naravno, sreća je bila kratkog veka, jer se ispostavilo da upravo tamo moram da se popnem. :) Posle dosta muka, stigao sam do tačke sa koje, konačno, počinje spust ka samom gradu i to je bio baš lep trenutak. Da nisam bio toliko umoran, sigurno bih mnogo više uživao i u prethodnoj deonici puta, jer je panorama Krka oko magistrale zaista predivna, a postojanje biciklističke staze u tom delu apsolutno sjajna stvar!

Krk_-_Grad_-_izlaz.jpg Krk_-_Grad..a_staza.jpg Krk_-_Grad_-_Spust_2.jpg 90_Krk_-_Grad_-_Spust_1.jpg
Biciklistička staza i spust u grad Krk

Elem, u jednom trenutku konačno počinje nizbrdica, prolazi se pored nekog hipermarketa i stiže do odvajanja desno za grad Krk. Kako se na Guglu nisam bavio mikroklimom samog grada, nisam imao pojma gde dalje treba da idem. Zato sam odlučio da idem samo pravo (široke ulice obično idu ka centru ;)), dok se, eventualno, ne pojavi neki putokaz koji bi nagovestio da idem na pogrešnu stranu. No, to se nije dogodilo, nastavio sam pravo i došao do dela gde glavna ulica lagano skreće levo, a potom počinje poslednji, relativno oštar spust do samog centra, odnosno obale. To je i trenutak kada se prvo obradujete, ali onda shvatite da sve što nisko pada, posle mora visoko da leti. ;) Osim toga, nije bilo dovoljno stići nazad do auta, nego je trebalo i da vozim do Rijeke. A vožnja uz grčeve u nogama (inače standardna stvar kad se zanesem pedalanjem) je ekstremni sport koji me ne privlači. ;) A već je bilo kritično.

Krk_-_Grad_-_Kruzni_1.jpg Krk_-_Grad_-_Kruzni_2.jpg Krk_-_Grad_-_Kruzni_3.jpg 90_Krk_-_Grad.._detalj.jpg
Kružni tok na prilazu centru grada; Detalj

Pera Kojot
U svakom slučaju, spustio sam se u grad, verovatno sa malo prevelikim očekivanjima, posle Rovinja. Daleko od toga da grad nije lep. Upravo suprotno. Dolazi se prvo do slatke male luke, sa ostacima starog grada sa kamenim zidinama i definitivno grad nosi neki svoj starinski šarm. Prosto vraća u prošlost. Međutim, grad je, u ovo doba, bio skoro prazan. Ne mislim samo na ljude, nego i na nedostatak kafića, restorana ili bar trafika sa pićem i prodavnica. Reklo bi se da grad Krk uopšte nije turističko mesto. A utisak dodatno kvari i činjenica da se nalazi na veoma visokom brdu. :) Istina, moram da priznam da sam i ja kriv za nešto lošiji utisak. Naime, stigavši do ove luke, išao sam prvo skroz na levu stranu dokle se moglo, potom ušao malo u stari deo grada i parkić, a onda otišao i na desno, do nekog Lukobrana, odakle je mesto delovalo mnogo zapuštenije, kao remont pogon GSB-a. Kasnije sam otkrio da je najveći deo grada još levo od luke, a da su glavne plaže sa desne strane, iza tog Lukobrana! I to je glavni problem - dok sam šetao obalom, sve to nije moglo ni da se nasluti. Nema nigde odgovarajućeg putokaza (bio je jedan, sa 10 natpisa od kojih je jedan bio za plažu, ali...), niti neke vrste "glavnog puta" koji bi vas tamo odveo. Nema ni gužve koja bi vas navela. A ni biciklističke staze ili šetališta. Ako ne poznajete grad ili ga ne proučite unapred, propustićete najveći deo onoga što nudi. Ja ne žalim previše, jer čak i da sam sve to znao, veliko je pitanje koliko bih mogao da uživam, jer nisam imao vremena za duže zadržavanje. A bar sam imao sreću da "naletim" na nedavno otkriven Venerin hram (jedan od 10 u Evropi) i sat koji pokazuje 24-časovno vreme (nije uopšte istaknuto, sreća da sam slikao).

Krk_-_Grad_1.jpg Krk_-_Grad_22.jpg Krk_-_Grad_2.jpg Krk_-_Grad_4.jpg
Luka i panorama grada

Krk_-_Grad_8.jpg Krk_-_Grad_10.jpg Krk_-_Grad_12.jpg Krk_-_Grad_14.jpg
Stari grad

90_Krk_-_Grad_9.jpg 90_Krk_-_Grad_13.jpg 90_Krk_-_Grad_15.jpg 270_Krk_-_Grad_16.jpg 90_Krk_-_Grad_17.jpg
Detalji iz Starog grada; Sat koji pokazuje 24-časovno vreme :)

90_Krk_-_Grad_-_Park_2.jpg Krk_-_Grad_-_Park_3.jpg Krk_-_Grad_-_Park_6.jpg 90_Krk_-_Grad_-_Park_7.jpg
Parkić u centru grada

Krk_-_Grad..usija_1.jpg Krk_-_Grad..usija_2.jpg Krk_-_Grad_-_Mreze_1.jpg Krk_-_Grad_-_Mreze_2.jpg
Krušija (tu se ispirao veš); Ribolovci

Zato sam, posle malo slikanja, krenuo nazad. Sledeća misija bila je pronalazak prodavnice iz koje mogu lako da nadgledam bajk, jer sam ključ za sajlu, naravno, ostavio u drugoj torbici. U kolima. Jedno 20 km dalje. Ah, Pera Kojot. Srećom, vrlo brzo sam našao odgovarajuću prodavnicu i u njoj ledeni ledeni čaj 1,5 l za 11 kuna (u Rijeci 7-7,5, ali za Krk je ovo bila odlična cena). Pokušao sam da nastavim dalje, ali sam već osetio da počinju blagi grčevi. Zato sam prvo malo gurao bajk, do onog mesta gde je bilo prvo skretanje za grad i gde je “magistralna” biciklistička staza. Tu su bolovi ipak postali već sasvim ozbiljni, pa sam morao da idem lagano i da pazim na pedalanje. Vrlo nezgodno, jer se uzbrdice i nizbrdice stalno smenjuju. Lagano sam nastavio dalje, a onda... Haha, ovo treba čitati lagano, sa udubljivanjem.

Do you animal?
Idem ja tako, lagano, noge već imaju priličnih problema. Spuštam se niz kratku nizbrdicu i razmišljam kako li ću samo da savladam sledeću uzbrdicu. Odjednom ugledam dve krave na stazi! :) U samom podnožju nizbrdice. Jedna Šarenka (belo-braon) okrenuta skroz leđima (dupetom). Zamahuje repčinom i pase travu skroz sa leve strane staze, uz šumu (magistrala je desno). Kulira ona, kuliram ja, suviše umoran da se bavim čak i slikanjem. A, ne! Sram vas bilo! Znao sam da će neko odmah da povezuje naslov putopisa i jadnu, nedužnu kravu. Kakvih sve perverznjaka ima. Ne, ne i ne. Ali... ;) Nekih 10 metara dalje stoji druga, skroz crna krava (ona ima veze sa naslovom, ali ne kako mislite). Opet podsvesno, lagano prikočim, jer je crnka bila baš nezgodno postavljena. Praktično je potpuno blokirala desnu traku biciklističke staze (po kojoj sam ja išao). I ona je bila više dupetom okrenuta ka meni, ali malo iskosa, pa sam video i dobar deo "ramena". Što je najgore, video sam da ima i prilično šiljate rogove koji već prelaze i na drugu traku staze. No, nešto drugo mi sve vreme nije dalo mira, mada u tom trenutku umor nije ostavljao aktivnim dovoljan nivo svesti da shvatim šta tačno. Shvatio sam kad je crna krava, čuvši me u trenutku kočenja, podigla glavu. I dalje je žvakala, ali je i blago iskoračila, da me bolje vidi, a glavu je okrenula skroz prema meni. Sada je stajala skoro potpuno popreko u odnosu na stazu, glavom ka šumi, i praktično je celu blokirala. U tom položaju, shvatio sam i šta mi to nije dalo mira – vime nema samo jednu sisu, iliti moja draga krava nije bila krava! :) Upravo suprotno, što rekoše Indeksovci, ona uopće nije bila krava, nego prokleti bik!!!

Dakle, možete li uopšte da zamislite tu scenu?! Stojim sâm na biciklističkoj (!) stazi, u sred nedođije, na 5 metara od bika koji ima jedno 2 tone (moj utisak u tom trenutku). Isprečio se preko cele staze, ima užasno oštre rogove, a gledamo se oči u oči, jer mu je glava praktično na istoj visini kao moja! I pritom me značajno posmatra. Srećom, stoji u mestu. Stojim i ja. Lagano sam sišao sa bajka, pažljivo motreći na njegovu reakciju. On ništa. Jasno mi je da ne mogu da krenem na njega. Čak i da je krava. A nije. Čak i da ne gleda u mene, samo ako me zakači tim repom u prolazu srušio bi me sa bajka, jer nemam snage ni da stojim. A tek da se slučajno cimne ili pomeri, pa udarim u njegovo "rame"? Odbio bih se kao kuglica u fliperu. A onda bi me tiltov'o. :) Samo da pomenem da sam visok 193 cm, tada sam imao oko 110kg, daleko od sitnog, ali prema ovome sam bio kao Zvončica. I da ne pominjem šta bi bilo da mrdne glavu, pa me sačeka na rogove...

Tako smo stajali u pat-poziciji. Ja nemam snage da mrdnem, ni pameti šta da radim, a on deluje zadovoljno trenutnom situacijom. I dalje žvaće, ali pogled drži fiksiran na meni. Krava iza samo ćuti i stoji sa strane, kao domaćica u kući kad se domaćin posvađa sa komšijom. U blizini nikoga, samo automobili koji prolaze magistralom, a ne deluju zainteresovano. Nigde ne vidim nekoga ko bi mogao da bude vlasnik grdosije. Vetar nanosi malo suvog šiblja i prašine, original scena iz vesterna pred glavni dvoboj. I meni prija da malo stanem, ali jasno mi je da vreme radi za Njega. ;) On je grdosija koja kipti od snage, brdo mišića u pravom smislu reči. Ja i da nisam tako umoran ne mogu da se borim sa njim (a gledao sam Vina Dizela). Iz nekog razloga, nisam ni pomislio da glumim toreadora.

Proučavam okolinu. Odmah procenjujem najgori scenario - bik me pojuri, moram da bežim. U blizini nema nikakve betonske kule, kućice ili bilo čega sličnog na šta bih mogao da se popnem. Nema ni visokog, jakog drveća koje bi odolelo biku u trku. U stvari, nema ničega što bi i mene izdržalo. Samo sitno rastinje, visine do 3-4 metra. Ipak, šuma je puna onog glupog šiblja i rastinja koje je prilično gusto. To je već dobro, jer bik ne bi mogao da se probija kao ja. Međutim, u blizini je i neka žičana ograda, visine oko 2 m, polusrušena, koju bih ja morao prvo da preskočim, a bik u zaletu je ne bi ni primetio. A i ograda bi mu se, prestravljena, verovatno sama sklonila s puta. Možda bi, ipak, bilo bolje da pređem na drugu stranu magistrale? Tamo nema ograde, a šiblje je možda i gušće. Samo bih morao da vodim računa da ne ispadne da bežim ili se povlačim. Da ne provociram napad, nego da lagano menjam poziciju i odlazim. Ha, posle 30 godina, konačno se isplatilo to gledanje Opstanka! Jedino što moram da vodim računa i o prelasku same magistrale. Iako saobraćaj nije bio gust, niko nije poštovao ograničenje brzine i kola su se, sa vrha, pojavljivala veoma brzo i to iz blage krivine.

Ok. To je bio najgori scenario. Na kraju sam bio još i zadovoljan. Bar sam imao plan. Sad je trebalo smisliti neki bolji. Bik me i dalje gleda. I dalje žvaće. Ne mrda. Ja pokušavam da razmišljam, zadovoljan što mi ova pat pozicija obezeđuje malo vremena da odahnem i odmorim. Možda će mi dodatna snaga biti potrebna, mada nema šanse da pobegnem biku, ako me pojuri. Možda da ga navučem da udari kola? Ali to bi moglo da ubije jadne ljude u kolima, bez garancije da bi zaustavilo Toroa. A i vozač bi mogao da zaključi da mu je bolje da udari mene, nego bika. ;) Hmm... Odjednom, usled više minuta odmora, mozak počinje da mi se budi i da pali pojedine sisteme, jedan po jedan. “Odlično”, pomislih ja, "možda ipak smislimo neki bolji plan". Međutim, razgovor koji je usledio sa mozgom, nije me uopšte umirio. Upravo suprotno, rekao bih. Dijalog je išao, otprilike, ovako:

Mozak: Dobro, bre, da l’ si ti normalan?!
Ja (zbunjeno): Što? Znam da ne mogu napred, ali bar ću malo da odmorim, ne žurim baš toliko.
Mozak (kao školarcu): Dakle, vidiš da je ispred tebe bik? I da te gleda?
Ja: Naravno da ga vidim. Crn i ogroman, k’o crna rupa. Rekao bih da osećam i gravitaciju.
Mozak: Vidiš i da još uvek žvaće, mada ne pase već jedno 5 minuta i ne saginje glavu?
Ja: To mi jeste malo čudno, nekako je previše zainteresovan, ali kakve veze ima...
Mozak (blago iznervirano upada u misao): Znaš li kako si obučen?
Ja (zbunjeno): Pa standardno.. patike, šorc, majica.. plus naravno dres zbog šiblja, vetra, sunca, loženja klinaca... ;)
Mozak: Misliš na onaj široki CRVENI dres koji LEPRŠA na ovom vetru i dok stojiš u mestu, pred očima zainteresovanog BIKA od 2 tone?
Ja (gromom opaljen): !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

Žene su krive za sve (i Toma Sojer)
Dakle, malo je reći da vreme nikako nije radilo za mene, jer je bik bio sve više zainteresovan i za mene i za lepršanje dresa koji kao da je iz kolekcije "drive bull mad"! Odjednom sam bio ubeđen da on i ne žvaće nego da se oblizuje dok me gleda! Prošlo mi je kroz glavu da su bikovi biljojedi i da, u stvari, ne reaguju na crvenu boju, nego na pokret/mahanje/lepršanje, ali me nekako nije utešilo. Uostalom, ja ne znam ama baš ništa ni o kravama (osim da prave mleko od trave, da mogu da budu lude i da ljubičaste daju čokoladu). A kamo li o bikovima. Ovo mi je prvi put da vidim bika uživo. Uglavnom se sećam onog iz Duška Dugouška. Šta ja znam šta uzbuđuje bikove (osim zečeva)? Šta znaju stručnjaci šta uzbuđuje OVOG konkretnog bika?! Ostali bikovi me nekako i nisu baš preterano interesovali, ali ovaj mi je, odjednom, bio prilično važan u životu, mada je užasna neverovatnoća da ću ikada više da ga vidim. A tada nisam bio sasvim siguran da ću videti više išta. :)

Bilo je jasno da moram da promenim pat-poziciju i to što pre, a opet, bez srljanja. Kako nisam smislio ništa pametnije, odlučio sam se za varijantu laganog prelaska ulice. Ta strategija je imala dodatnu pogodnost utoliko što sam mu onda odlazio iza leđa, van vidnog polja. Tako ću dodatno da proverim i koliko je zainteresovan za mene. Kroz glavu mi je već prolazio onaj klip sa neta kada bik naskače na lika koji je preskočio ogradu, skida mu farmerke i pokušava da ga siluje. Odjednom mi klip nije bio ni izdaleka smešan kao nekad (ok, nikad mi nije bio smešan, ali ni ovako strašan). Sačekao sam da na magistrali ne bude nikoga i pošao preko, vodeći računa da bajk ne zvecka i da ne okrećem leđa, pažljivo motreći bika (i magistralu). Prvo je još malo okrenuo glavu za mnom, koliko je mogao, ali me onda izgubio iz vida i više nije mrdao. Bio sam već na pola ulice, stvari su delovale dosta dobro. Nastavio sam dalje, a hladne noge su počele da se grče. Trebalo je požuriti.

U tom trenutku, bik je počeo da struže prednjom desnom nogom o zemlju! Kao u (crtanim) filmovima! Pomislih samo “gde baš desnom, bar da je levom” (iz nekog razloga, leva mi je delovala pitomije). Činilo mi se kao da tom nožurdom privlači i obližnji šumarak i da će i more da dovuče do nas! Opet sam u glavi prolazio najgori scenario trčanja u šiblje (ili more). Samo nisam hteo da ostavim bajk na ulici. Razmišljao sam i da li bih mogao da zaustavim neki auto, ali su išli suviše brzo i ne bi me ni primetili na vreme (dolaze sa vrha uzbrdice, ja sam u dnu između dve, u blagoj krivini). Osim toga, morao bih da im mašem, a to bi privuklo dodatnu pažnju nekoga kome nisam želeo da budem privlačan. Zadržao sam prisebnost (ipak imam skoro 2 m i 100 kila) i lagano nastavio na drugu stranu. Osim toga, to trljanje nogom o zemlju mi je nekako više delovalo kao da pokušava da skine govno u koje je ugazio, nego što želi da krene u neki napad. A prisećao sam se da bikovi nemaju običaj da potrče unazad (bio sam mu iza leđa). I nije frktao, što je meni, iz ogromnog iskustva sa crtanim filmovima, u kojima je Duško Dugouško uvek izlazio kao pobednik u koridi, značilo da situacija i nije toliko loša. Samo da ona krava ne poludi...

Konačno sam prešao ulicu. Bik je i dalje bio na istom mestu, u istoj pozi, nepomičan. I dalje nije nastavljao da pase, ali se nije ni okretao za mnom. Nastavio sam uzbrdo. Morao sam da okrenem leđa, ali sam išao lagano i sve vreme motrio šta bik radi. Samo je stajao, kao da i njemu više odgovara ovakav razvoj događaja, da ne mora da trči. Pa ko još voli da trči tokom ručka...? Možda kad trčiš ZA ručkom, ali ovako mu se ne isplati. A sigurno mu je Šarenka privlačnija. I moje vime ima samo jednu sisu. :) Posle mučnih 5 minuta konačno sam bio na vrhu brda. Bik je ostao na svojoj poziciji. Sada je i moj položaj bio bolji, pa sam odlučio da se vratim nazad na njegovu stranu, na bajk stazu. Pratio sam njegovu reakciju, ali on nije više pratio mene. Poželeo sam da izvadim aparat i slikam i njega i kravu (koja je iskulirala ceo ovaj incident, kao domaćica koja sa džezvom skuvane kafe čeka da se situacija smiri). No, setih se da aparat mnogo voli da "peva" - te kad se uključuje, te kad je spreman za rad, pa kad menjam podešavanja, kad pritisnem okidač, kad ga pustim, kad snima sliku... Zaključio sam da ovekovečavanje tog trenutka nije vredno izazivanja sudbine i posete večnim lovištima. Nisam siguran kakva bih želeo da mi bude poslednja fotografija koju uslikam u životu, ali sam nekako odlučio da ovo nije ta. Ima već jedna slična da se nađe na netu (razulareni bik u trku ka fotografu). Zato sam samo nastavio dalje. Uostalom, želim da verujem da među ljudima još uvek postoji i pisano i usmeno predanje i da nije istina samo ono što se vidi na Jutjubu.

Kasnije mi ljudi rekoše da je bik sigurno reagovao zbog krave (naravno da je žensko krivo ;)) i da je mene video kao konkurenta. Meni to deluje kao kompliment. U svakom mogućem pogledu. Kažu da je lupao nogom da označi teritoriju i da mi dâ signal da je to njegovo i da želi da se sklonim. Prethodno je verovatno i on bio iznenađen i zbunjen pat-pozicijom, pa je čekao moj korak. Sad se razmišljam šta bi bilo da mi je, u tom trenutku, zazvonio mobilni telefon? Brrrr...

U svakom slučaju, posle gomile "nudista", Šumara i Jedriličara (pročitati epizodu za Rovinj), uspeo sam da preživim i jednog bika, iako je pokazao barem isto interesovanje za mene kao oni u Rovinju. Mada ne obavezno i za isti deo tela.

Na kraju sam se popeo i na sledeću uzbrdicu, pa onda opet nizbrdo, uhvatio malo zalet i odmakao na sigurno. Popeo se do početka staze, proverio GPS poziciju, pa se spustio nazad do obale istim putem. Vratio se tačno na mesto gde sam, prethodno, pojeo sendvič. Odatle sam nastavio pešaka, da snimim i malo slika, jer sam kamerom već bio snimio. Vratio se do kola, pa otišao još jednom na Rajsku cestu, da malo slikam i da probam da nadjem neko pogodno mesto za kupanje. Posle bika, više nisam brinuo ni zbog perverznjaka.

Krk_-_Rajska_cesta_12.jpg Krk_-_Rajska_cesta_13.jpg Krk_-_Rajska_cesta_15.jpg Krk_-_Rajska_cesta_17.jpg

Krk_-_Rajska_cesta_21.jpg Krk_-_Rajska_cesta_18.jpg Krk_-_Rajska_cesta_28.jpg Krk_-_Rajska_cesta_20.jpg
Još malo Raja

Btw, kad sam išao lagano, slikajući, ta cesta je delovala mnogo duža. A u to doba dana možda i lepša. Jedino što je FKK deo počinjao na priličnoj visini od mora, pa je malo falilo da odustanem od kupanja (opet nisam imao rezervni šorc). Nije moglo lako da se siđe u more, a šiblje me stvarno nerviralo. I taman kad sam hteo da odustanem, našao sam spust na malu šljunčanu plažu. Bilo je nezgodno, pogotovo sa bajkom, ali sam uspeo. Mesto je bilo super, nigde žive duše (al’ sam nudista, ubilo se), more izuzetno prijatno. Jedino što je bilo puno ježeva, ali sada sam imao i naočare za plivanje. Jedno 50 metara dalje, blizu obale, neki lik je bio u čamcu. Kao da je postavljao mreže ili tako nešto, ali definitivno nije pokazao interesovanje za moje “atletsko telo” (malo me razočaralo ;)). Kupajući se, baš sam se čudio kako je položaj Sunca bio kao da je 2-3 popodne, iako je bilo već 6 (u Opatiji je tada mrak). Dok sam se sunčao posle kupanja, stazom iznad je prošao neki tip koji je zastao kad me video, protrljao šorc (svoj, da ne bude neke zabune), ali je odmah otišao. Možda se u mojim očima još uvek ogledala crna grdosija. Ja sam se posle oblačenja vratio na stazu, pa bajkom do kola i onda vožnja. Ovoga puta nije bilo pogrešnog skretanja, pa sam lagano stigao do Rijeke.

Krk_-_Povratak_1.jpg Krk_-_Povratak_2.jpg Krk_-_Povratak_sumrak.jpg
Povratak u Rijeku

Zaključak
Sa Krka mi je ostalo zanimljivo iskustvo i puno lepih slika i filmova, uz nezaboravne trenutke borbe s bikovima. A ostadoh ponosan što sam pobedio intelektom (čujem da bikovi imaju IQ preko 200 ;)). I sa utehom da nisam kukavički pobegao, nego se mudro povukao iz nepotrebnog konflikta. ;) Prepedalao sam ukupno 53 km, ali s obzirom na teren (dosta uzbrdica) i jak vetar, kao da sam prešao bar 153. Sledeći put ću, ipak, da idem kolima do Krka the Grada, pa onda da pedalam po okolini. Ovako je predaleko. A možda može bajkom da se ide i skroz okolo, uz samu obalu. To bi trebalo proveriti. Samo da nađem Raid protiv bikova.

Ostaje mi jedino da se pitam da li je ovo bilo jedinstveno iskustvo ili osnovni razlog da se gomile turista, iz godine u godinu, vraćaju ovom ostrvu? Ili su to, ipak, prirodne lepote, fantastične plaže (Baška je obično rasprodata i godinama unapred) i potpuno čisto, bistro more, sa prepoznatljivom aromom borove šume, uz sunce koje kao da i ne zalazi? U svakom slučaju, utisci sa Krka su.. čudni. Celo ostrvo je predivno, mada su Rovinj i okolina sadržajniji i zanimljiviji, pogotovo za bajk. Samo što sam i ja bio zanimljiviji toj okolini. Hmm.. nikad zadovoljan?

Krk_-_Obala_1.jpg 90_Krk_-_Obala_3.jpg 90_Krk_-_Plaza_8.jpg Krk_-_Obala_2.jpg
Obala

Krk_-_Plaza_3.jpg Krk_-_Plaza_4.jpg Krk_-_Plaza_5.jpg Krk_-_Plaza_6.jpg Krk_-_Plaza_7.jpg Krk_-_Plaza_9.jpg Krk_-_Plaza_11.jpg Krk_-_Plaza_13.jpg
Plaže usput

Krk_-_Staza_1.jpg Krk_-_Staza_2.jpg Krk_-_Staza_8.jpg Krk_-_Staza_4.jpg 90_Krk_-_Staza_5.jpg 270_Krk_-_Staza_6.jpg 90_Krk_-_Staza_7.jpg 90_Krk_-_Staza_3.jpg
Staza uz obalu

Video linkovi:
1 – Rajska cesta, okolina, magistrala


2 – Vožnja uz more kroz Malinsku, do mesta Porat


3 – Od Porata do Krka (biciklisticka staza)


4 – Povratak u Malinsku (od biciklističke staze kod koje počinje treći deo, ali na drugu stranu, uz snimak Rajske ceste u suprotnom smeru, pred smiraj dana)

Posted by srdjanIcanic 13:29 Archived in Croatia Tagged beaches sport bicycle bike cycling mtb active_tourism active_vacation Comments (0)

Umri muški (izlet u Rovinj)

A onda sam, posle 15 minuta gledanja dupeta golog.. tipa ispred sebe, konačno ugledao čistinu, ali i pored blagog zadovoljstva, nisam znao šta da mislim i šta da očekujem, jer civilizacija se još činila veoma dalekom

sunny 32 °C

Ah, taj Rovinj, da parafraziram čuvenu pesmu grupe Boni M. Od svih mesta koja sam obišao, mislim da je za Rovinj definitivno najteže napisati tekst, kao što je bilo najteže i montirati film. Zato se unapred izvinjavam ako tekst ne može da ponese oznaku PG13. ;) I definitivno ne očekujte klasičnu turističku priču, savete, ocene, muzeje. To bi bilo potpuno promašivanje poente ovoga grada. Naravno, to ne znači da u Rovinj ne možete da odete i kao klasičan turista i da se odlično provedete, uživajući u lepoti, gostoprimstvu, zilionima plaža i obilju zabave koje svima nudi i po kojima je poznat. Uostalom, to kako ćete vi da ga iskusite i doživite, zavisi isključivo od vas samih. Ali ako mu dozvolite da vam se prikaže onako kako on želi, bez cenzure, budite sigurni da više nikada nećete biti isti. A ko zna kakvi ćete da budete i posle čitanja ovog putopisa. Možda ipak da odustanete?

<< Premotavanje <<
Rovinj je godinama bio jedno od najpopularnijih odredišta srpskih turista. Mnogi su tamo imali i svoj apartman, stan ili kuću, a poslednjih godina opet mu se vraćamo. Šta to Rovinj čini tako neodoljivim? Posle svega što sam ja u njemu video i doživeo, u samo dva kratka, jednodnevna izleta, mogu da zaključim samo da je nemoguće izdvojiti tek jedan detalj. U pitanju je celokupno iskustvo, koje je zaista jedinstveno. Nekome će, možda, biti i loše ili ružno, ali sigurno će se složiti da je tako nešto teško naći negde drugde.

Pre svega, kako rekoh, u Rovinju sam bio dva puta. Prethodno nisam ništa čitao i proučavao, osim rasporeda parkinga (novopečeni vozač koji se opekao u Trstu), a oba puta sam išao kolima i nosio bajk (naravno), što će se pokaazati kao pun pogodak (ali i prokletstvo). Čak i ako niste stacionirani u Rijeci, kao ja letos, nego idete iz Beograda, do Rovinja imate dva putića. ;) Jedan vodi glavnom magistralom, kroz tunel Učka (nekada najduži u Hrvatskoj i Jugoslaviji, malo preko 5 km), pa izlazi na Istarski ipsilon, odnosno budući autoput koji treba da poveže veće gradove u Istri. Ne znam koji je rok za završetak svih radova, ali znam da je kompletna deonica do Rovinja letos bila potpuno besplatna! :) Naravno, autoput je odličan, a pritom i krivudav, zanimljiv, sa fantastičnim pogledom. Pogotovo na početku, u brdima. Autoput ne ulazi u sâm Rovinj, ali dovešće vas dovoljno blizu. Ovo je preporučena putanja, ali malo (više) nervira činjenica da se prolazak kroz tunel Učka plaća skoro 4 evra (dakle, 8 za oba smera), verovatno zato što nije vlasništvo države (neću sad o tome). Tunel je nekada bio spektakularan (kao klinac sam se provozao kroz njega kada je otvoren), po visokim standardima, a danas postoji i signal mobilne telefonije (provereno), ali dati 8 evra samo za tunel i to sa samo jednom rupom ipak je... Koja beše reč kad mislite da je nešto loše, a nećete da vređate domaćina...? Ah, da, dati 8 evra samo za tunel ipak je bezveze. ;) Osim toga, nije ni dovoljno.. avanturistički.

Zbog toga sam ja, u oba navrata, birao stari put, preko planine Učka, pa se sa druge strane priključivao na autoput, uz opasku „moja 4 evra videti nećete“. Nije u pitanju samo cena tunela, naravno, nego i želja da put bude što zanimljiviji. Uostalom, put kroz tunel jedva da je nešto brži (ako poštujete saobraćajna pravila), jer u oba slučaja u Rovinj stižete za oko sat i po (dok se uparkirate negde; imajte u vidu da beogradski siledžijski sistem ovde ne prolazi baš najbolje). Naravno, i posle Učke možete da idete starim putevima sve do Rovinja, prolazeći kroz neka od predivnih mesta u Istri. Ali ako idete na jednodnevni izlet, za obilaske nema vremena, a i... Jesam li pomenuo da je letos autoput bio besplatan? ;)

Rovinj_-_U..toput_1.jpg Rovinj_-_U..toput_2.jpg Rovinj_-_Autoput_2.jpg Rovinj_-_Autoput_4.jpg
Priključenje na autoput sa Učke; Pogled na trasu budućeg autoputa koji vodi ka Rovinju

Rovinj_-_Yeti.jpg Rovinj_-_R..autoput.jpg Rovinj_-_Parking.jpg Rovinj_-_Parking_Yeti.jpg
Sunce prija i njima; Najverniji saputnici na svakom putovanju; Parking u Rovinju; Jedan pomodreo, drugi prebledeo, samo Yeti kao kod kuće

Elem, prvi put sam išao bez mnogo informacija i bez bilo kakvih očekivanja. Stigao sasvim normalno, bez problema, rečenom rutom. Ušao u grad, malo išao pogrešnim smerom :) i onda, sasvim slučajno, nabasao na potpuno besplatan parking, na 5 minuta pešačenja od obale! Neverovatno. Ok, nije u pitanju pravi parking, vise zemljani teren, ali se koristi kao parking. Znate da je besplatan, jer su na sve strane naše tablice (mada ni Italijani i Francuzi nisu alergični na reč „besplatno“, ali mi čuvamo pare za provod). Na suncu je, ali ne smeta. A sve je to posledica terena u Rovinju koji se drastično razlikuje od Rijeke i istočne obale Istre – sve je ravno, prostora koliko hoćeš, pa se lako nađe neko mesto za kola. Posle raspakivanja, krenuli smo bajkovima do obale, pa onda prvo levo, ka marini, odnosno južnoj strani, uz ideju da obiđemo prvo jug, pa sever i odlučimo gde nam je lepše za kupanje. Ipak, možete da očekujete da vam se svi planovi poremete u trenutku kada se spustite do obale, jer će vas lepota i šarm ovog gradića jednostavno primoravati da mu se samo prepustite i zaboravite na planove.

90_Rovinj_-_C..obala_2.jpg Rovinj_-_C..obala_1.jpg Rovinj_-_Luka_2.jpg
Centar grada - marina i obala

large_Rovinj_-_L..anorama.jpg
Panorama istog dela

Istina, jedna od retkih mana Rovinja odmah je došla do izražaja – nedostatak javnih WC-a. Tek u marini smo naišli na prvu oznaku za WC, za koji se ispostavilo da je na karticu i raspoloživ isključivo gostima marine - jahtašima. Osim dela za invalide koji je dostupan svima. Ne, ne, bez obzira na dva velika točka, mi biciklisti još uvek ne ulazimo u kategoriju invalida. Ipak, sreća (u obliku ljubazne devojke) mi se nasmešila i omogućen mi je pristup nečemu što je teško opisati, a malo je reći da je u pitanju najbolji, najveći i najluksuzniji WC u kom sam ikada bio (kako li ovo glupo zvuči). U stvari, to i nije WC, to je kompleks sa hodnicima u kom, pored WC kabina, postoji i veliki broj kabina za tuširanje, prostora za sušenje i presvlačenje, itd. Prosto očekujete da nađete i bazen unutra. A sve je u tip-top stanju. Da mi neko ponudi takvu hotelsku sobu... (bio sam u hotelima sa 5*, ni sobe nisu bile kao ovaj WC). Nažalost, nadalje smo javni WC viđali tek sporadično.

Posle marine počinje ulica (bez automobila) koja ide uz samu obalu. Prizori su predivni, pogotovo fatastičan kontrast između borove šume, kamenih zidina, stenovite obale i mora u kom se šuma ogleda. Sama ulica je širine oko 5-6 metara, pa ima dovoljno prostora za sve. Parsto metara kasnije ulazi se u veliki park, odnosno šumovitu zonu koja i nema kraja i u kojoj se nalaze staze za bicikliste/pešake i kampovi. Postoji veći broj staza, može da se ide na sve strane, a sve su prvo sa šljunčanom, a kasnije i betonskom ili zemljanom podlogom. Osim toga, iako su staze zaista široke, pored njih ima još dovoljno dodatnog prostora, a čak i pešaci idu jedni iza drugih i niko nikom ne smeta. Šuma, sunce, more, staze, bajk... Šta više poželeti?

270_Rovinj_-_Staza_1.jpg Rovinj_-_Staza_2.jpg Rovinj_-_Staza_4.jpg 270_Rovinj_-_Staza_5.jpg 270_Rovinj_-_Staza_6.jpg
Bajk staza i šetalište kroz šumu

Uglavnom, posle nekoliko ogromnih kampova očigledno visoke kategorije, u kojima postoje i dodatni sadržaji, presekli smo put, pa se okolo vratili nazad. Ja sam obišao i zaista spektakularni Stari grad, a potom otišao i do jedne velike plaže u severnom delu, blizu još jednog od kampova i pristaništa za kruzere. Posle dužeg odmora i sendviča, završili smo dan i krenuli nazad do kola. „PLJAS“! To lupanje po čelu verovatno je odjeknulo u celoj Istri, jer sam tek tada shvatio da uopšte ne znam gde su kola, odnosno parking! :D Dakle, kad god parkirate negde po prvi put, obratite pažnju na neki orijentir. Znam da zvuči kao ono „proverite da li je kompjuter uključen u struju“, ali grad je zaista toliko impresivan da lako zaboravite na bitne stvari. Pritom se nekako osećate kao kod kuće, pa i ne obraćate pažnju. Ja sam, u ovom slučaju, imao mnogo više sreće no pameti, pa sam, vozeći bajk, sasvim slučajno naleteo direktno na kola. :) A u povratku sam, naravno, pojeo sopstvene reči i išao kroz tunel Učka, jer je uspon sa te strane još gori i definitivno ga ne preporučujem. Sve je puno izuzetno oštrih i nepreglednih krivina, a ravne deonice su mnogo kraće i strmije. Dakle, ipak su videli moja 4 evra. I to ne poslednja 4 evra.

Rovinj_-_More.jpg Rovinj_-_Kamp_2.jpg Rovinj_-_Dva_drveta.jpg Rovinj_-_Odmoriste.jpg
Detalji iz nekih od kampova

Hm... Verovatno imate osećaj da ovom putopisu iz Rovinja nešto debelo nedostaje i da ne opravdava najavu. Da, u pravu ste. To je zato što tada nismo imali na raspolaganju nikakav foto-aparat, čak ni na mobilnom (puna kartica), saputnik se uzjogunio i nije hteo da prati plan, a i prilično smo žurili (to je, nekako, lajt motiv u mojim putopisima) i nismo imali vremena za dublje upoznavanje Rovinja i okoline. A pod okolinom ne mislim samo na Valaltu, najveći nudistički kamp u širokom, širokom krugu. Dakle, kada sam se naoružao aparatom, kamerom i vremenom, usledio je novi odlazak u Rovinj i iskustvo koje.. pa, nisam očekivao. ;) Jeste li sigurni da nastavljate dalje?

90_Rovinj_-_U..i_staza.jpg Rovinj_-_Kameni_zid.jpg Rovinj_-_Kamp_1.jpg Rovinj_-_Uvala_4.jpg
Staza pored obale

>> Premotavanje >>
Ovoga puta sam napravio i bolji plan, poneo sam i notebook na koji ću da prebacim podatke sa kartice kada je popunim (16 GB se lako popuni kad se snima video), obezbedio sam dodatnu bateriju za kameru, USB punjač za kola, a na google maps video da u severnom delu, nešto dalje od plaže na kojoj sam bio, postoji šumska staza slična onoj na jugu (ne, ne, nije u Valalti, opet „krivo“). Na osnovu nekih slika na Gugl Rtu, dalo se zaključiti da se tu, povremeno, nađu i grupe nudista, ali to je u Rovinju isto što i trafika u Beogradu. Čak teško da ćete da vidite i oznake za nudističke plaže. Istina, ne postoje oznake ni za neke drugačije vrste plaža, što će da dovede i do glavnog zapleta ove priče. Sad, da li vam nedostatak oznaka smeta zato što te plaže ne možete tako lako da izbegnete ili zato što ne možete tako lako da ih nađete, ostavljam vama. ;)

Dakle, sada je sve bilo isplanirano mnogo detaljnije, a odlučio sam da ponesem i peškir i dodatni šorc, da posle plivanja mogu brzo da budem ponovo na bajku, da ne čekam da se šorc osuši, jer je plan bio prilično ambiciozan. Trebalo je da krenem oko 8-8:30, tamo budem do 10, pa krenem bajkom opet na jug, snimajući prvo samo kamerom, da ne zastajkujem zarad slikanja. Do 12 h da stignem bar do Barbarige i da pokušam da odem čak i do Pule ili barem Briona (kilometraža uopšte nije velika, a sve je ravno). Usput mogu da se kupam, a u povratku da snimam slike aparatom... Hehe, odličan plan, a u nastavku teksta moći ćete da vidite kako se ceo taj plan, pred mojim očima, lagano topio na suncu. Zbog čega? Znate one emisije Seconds from disaster na Diskaveriju? E, kao što ni kod pada ili eksplozije nekog aviona nikada nije bio problem u samo jednom detalju, nego čitavom spletu nekih okolnosti, tako je bilo i sa mojim planom. Kao da se prst sudbine umešao i na skoro komičan način dovodio do njemu željenih situacija, a da ja ništa nisam mogao da učinim, osim da se vežem i prepustim vožnji.

Pre svega, ujutru sam ustao nešto kasnije, da bih u Rovinju imao snage za ceo program. Onda je i jutarnje kupanje u moru (praktikovao svakog dana), trajalo nešto duže zbog veoma hladne vode. Pa onda tuširanje hladnom vodom (prija posle spavanja), pa doručak, pa klopa i stvari za put, provera svega i svačega, montiranje bajka (nije moglo da se obavi prethodnog dana), itd. Zbog svega toga, krenuo sam tek u 09:20, pa sam na onaj isti parking u Rovinju stigao tek oko 11. Pa skidanje bajka, pakovanje nosača, spremanje stvari... U tom trenutku sam odlučio da ipak ne ponesem ranac sa peškirom i dodatnim šorcem, jer bi mi kupanje samo oduzelo dodatno vreme. Prst sudbine, prst sudbine...

Konačno sam krenuo tek oko 11:15, zbog čega sam odmah udario malo jači tempo. Prošao sam sve fantastične delove puta i snimio ih, donekle menjajući putanju u odnosu na prethodni izlet (što je bila još jedna greška, jer sam naišao na kamenjar koji me je dodatno usporio). Potom kroz već poznate predele i kampove. Ovoga puta sam se držao puta što bliže obali (put se stalno račva na nekoliko strana). I to me je dovelo do prvog dela koji je prst sudbine izabrao u nastupu duhovitosti.

Rovinj_-_Uvala_1.jpg 270_Rovinj_-_Uvala_2.jpg 90_Rovinj_-_Uvala_3.jpg Rovinj_-_Uvala_9.jpg
Neke od uvala na koje se nailazi usput 1

270_Rovinj_-_Uvala_6.jpg Rovinj_-_Uvala_5.jpg Rovinj_-_Uvala_8.jpg 90_Rovinj_-_Uvala_7.jpg
Neke od uvala na koje se nailazi usput 2

large_Rovinj_-_U..orama_1.jpg
A ovako izgleda panorama jedne od najlepših uvala

Bred i Pita
Prolazeći kroz kampove, već sam primetio da staza, u nekom trenutku, obično postane mnogo uža i zađe u znatno šumovitiji deo. Prvo me nerviralo, jer se bajkom teže prolazi, a onda sam shvatio da su to nudistički delovi samih kampova (neki kampovi imaju i velike nudističke sekcije koje nisu izolovane)! A kako sam shvatio? Pa sumnjivo je kad odjednom počnete da nalećete na nudiste. Prvo mi je bilo neprijatno (da, da, gasio sam kameru, ne pitajte za snimak, sram vas bilo), ali sam onda shvatio da njih ič ne zanima, pa ni meni više nije smetalo. Jednostavno, pojava (obučenog) bicikliste u nudističkom kampu privlačila je manju pažnju od najlon kese koju vetar nanese. Naravno, pred sâm ulazak u šumicu, obično postoji neka tabla na kojoj piše FKK, ali su te table postavljene toliko nonšalantno, da se teško uočavaju i obaveštenja praktično i nema. No, kako rekoh, njima nije smetalo, pa se posle ni ja više nisam potresao. Tako sam prolazio kroz staze, kampove i šumice, grabeći napred u želji da priđem što bliže Brionima. Međutim, u svoj toj jurnjavi, više sam se i umarao i znojio i u jednom trenutku, posle više od sat vremena vožnje, definitivno sam morao da uskočim u more. Naravno, sad sam imao problem – nema peškira, nema rezervnog šorca, a nešto kasnije sam utvrdio da sam i naočare za plivanje ostavio u kolima! (so mi jako smeta očima) Dakle, to je značilo jednu od dve stvari: da mogu malo da se bućnem i osvežim (prvenstveno da rashladim mišiće nogu), ali onda moram da izgubim više od pola sata da se osušim, jer vožnja bajka sa mokrim šorcem nije tako prijatna kako bi mogla da zvuči. Naravno, postojala je i varijanta B, mada sam hteo da je izbegnem. A to je značilo da nađem neku od onih šumica i okupam se i ja kao nudista. Kako je duvao lagani povetarac, ja bih se osušio mnogo brže nego šorc i mogao bih brzo da nastavim dalje. Sad, ovde je bitna napomena da nikada nisam bio nudista, nisam bio na nudističkoj plaži i nisam nikada bio u toj priči, niti sam ikada pomislio na tako nešto, osim kad sam potpuno sâm. Tipično, valjda. Dakle, to nije nešto što bih tek tako napravio. Prst sudbine je to shvatio, pa sam u sred tih razmišljanja naišao na novu šumicu...

Pretpostavljam da prvi izlet na nudističku plažu svima izaziva istu neprijatnost. Prvo sam iz šumice izvirio na obalu. Nigde nikoga. Desno od tog mesta je bila plažica sa nudistima, levo odatle je bila velika plaža u okviru nudističkog kampa, ali kod mene nikoga. Mirno, tiho, opuštajuće. Kroz šumicu prolaze ljudi, ali niko ne zagleda. Obala predivna, voda apsolutno čista. Prosto očekujete da i morske sirene počnu da vas dozivaju. U daljini malo ostrvo, pored nekoliko jedrilica i čamaca, sunce greje... Čista idila. I dalje nisam bio siguran da to želim, ali sam shvatio da neću biti ni prvi ni poslednji, da neće svi u mene da gledaju i da nema u tome baš ničeg čudnog. A i inače mi je kupanje „na prirodno“ uvek bilo prijatnije. Uz to, u takvim situacijama obično se prisetim opaske iz filma Terminator – „In a hundred years, who’s gonna care“. :)

Rovinj_-_N..ka_levo.jpg Rovinj_-_N..a_desno.jpg
Nudistička plažica - pogled levo, pogled desno (između je ostrvce koje se ne vidi)

I tako se ja skinem i krenem u vodu i onda shvatim zašto ovde nema nikoga – stene uz more su bile toliko oštre, a pritom i plićak pun ježeva, da je ulazak u vodu bio pravo mučenje. Ne sumnjam da su tada svi sa okolnih plaža zaista gledali u mene, smejući se paćeniku koji nabada bose tabane po kamenim šiljcima, umesto da se kupa na plaži, k’o sav normalan svet (plažu sam izbegao da stvari i bajk ne dobiju noge dok sam ja u vodi, mada mislim da je to bila samo moja paranoja). Ipak, sve to nije poremetilo moju odlučnost, uskočio sam u vodu i tog trenutka je sve ostalo postalo nevažno. Voda je bila fantastična i okrepljujuća. Tek malko hladnija, da još više prija. No, ako je ulazak bio mučenje, izlazak je bila agonija, jer je trebalo ponovo gaziti po oštrom kamenju, a pritom izbeći silne ježeve koje sada nisam mogao samo da preskočim. To je još jedan od razloga za nošenje naočara (da vidim ježeve), ali one su ostale u kolima. Definitivno sam bio materijal za jutjub. Ipak, nekim čudom, uspeo sam da se dokopam obale bez bodlji i stao tako da povetarac ima najvise efekta. U cilju sušenja, naravno. U suštini, tako sam gledao na stranu na koju je trebalo dalje da idem.

Nedugo potom, iz šumice, na 10-15 m ispred mene, izbije neki matorac, u kupaćim gaćama. Kratko provrte glavom levo-desno i onda stade da bulji u mene. Vrlo čudna situacija, nisam baš Bred Pit, ne znam ni kako, ni da li da reagujem. Prvo sam pomislio da mu okrenem leđa, a onda rek’o budala će da pomisli da ga još i dozivam. Uostalom, baš me briga, ako mu se sviđa da blene u mene, neka blene (reći da samo nisam Bred Pit još uvek je veliki kompliment). I tako se ja sušim, a on i dalje blene. Sad mi već malo dosta, pa rek’o daj da mu nešto viknem, da ga pitam šta ’oće (to bi verovatno bila pogrešna formulacija). E, jes’, a na kom jeziku? Ovde sve vrvi od stranaca. Ako je stranac, a ja ga pitam nešto na srpskom, još ćemo da počnemo da se dovikujemo ili, ne daj bože, da dođe do mene „da se raspravimo“. A ako kažem nešto na engleskom, a on domaći (ili ne zna engleski), opet isto. Ako mu pokažem srednji prst... Majko mila, kako li bi on to protumačio! ;) Utom shvatim da je već prošlo i previše vremena za neku reakciju. I tako sam zaključio da ne postoji ništa pametno što bih mogao da uradim, osim da ga ignorišem i nastavim da se sušim. Odjednom, kao da je čuo moje misli, matorac se okrete i ode nazad u šumicu. Sad tek čovek ne zna šta da misli. Daleko od toga da sam homofob, ali ako još i dođe ovde do mene, „da osmotri iz blizine“, stvarno ima da ga nokautiram. No, ne pojavi se on, pa sam se nekako opet opustio i vratio laganom povetarcu, skoro ponosno razmišljajući kako ni Bred Pit ovako nešto sigurno nije doživeo.

Kad, ne lezi vraže, onom prstiću sudbine dosadno, valjda nije bio zadovoljan razvojem događaja. Odjednom jedna od jedrilica poče opasno da mi se približava sa pučine. Možda ne bi bilo ništa čudno, ali one dve plaže, sa leve i desne strane, su bile kao male uvale, odnosno „moj“ deo obale je bio isturen. Dakle, nema šanse da mi se samo pričinjava da ide na mene. Pritom su obe plaže bile lepe, šljunčane, sa suncem i hladovinom, a kod mene je bio samo kamenjar i nije bilo nikog drugog. Stojim ja i dalje, a jedrilica nastavlja da se približava, direktno ka meni. Iz nekog razloga, nisam uspeo da se ubedim da se prelepa i prebogata prestolonaslednica vrzma po nudističkim plažicama Rovinja i da sam baš ja čovek njenog života (s druge strane, kada je Bred Pit doživeo da ga jure jedrilicom?). Tako zaključim da je to opet neki matorac koji ne vidi dobro, kad zarad mene okreće jedrilicu i rizikuje nasukavanje, pa ipak počeh da proveravam koliko sam suv. A onda... Odjednom iz šumice, na potpuno istom mestu, opet iskače onaj prvi matorac i opet poče da bleji u mene! Naravno, mozak ovoga puta nije morao mnogo da se napreže i odmah je imao teoriju o tome šta je matorac mogao nekoliko minuta da radi u šumici, prethodno blenuvši u mene na nudističkoj plaži! I tu mi je puk’o film. Rek’o hvala na pažnji, a sad gosn Šumar upoznajte gosn Jedriličara, a ja ipak odoh dalje, pa makar i mokar! Srećom, ispostavilo se da sam bio dovoljno suv, obukoh se i nastavih dalje.

A kula od karata nastavila da se ruši...

large_Rovinj_-_U..orama_2.jpg
Usput ima još uvala...

270_Rovinj_-_U..ezaljka.jpg Rovinj_-_Plaza_1.jpg Rovinj_-_Stablo.jpg Rovinj_-_K.._i_Luna.jpg
Neke od plaža

Aj hev a plin tu iskejp
Nedugo posle toga, dođoh do još jednog velikog kampa (poslednji u nizu) i zastadoh ispred supermarketa. Srećom, to je jedna od prodavnica iz lanca Konzum i, iako ima više cene nego u Rijeci, one su daleko od standardno naduvanih cena u prodavnicama po kampovima. Kupih sok, izađoh napolje i uzeh GPS, da mi potvrdi ono što sam već znao. Džaba sve. Već je bilo oko 13 h, a ja sam bio na barem 15-20 minuta od Barbarige u kojoj je trebalo da budem do 12. Čak i da mogu fizički da ispedalam do Pule i nazad, biće prekasno. Osim toga, znao sam da odatle više nema puta uz obalu, nego mora da se izađe na glavnu magistralu, na kojoj je gužva, mora da se pazi, ide se sporije, itd. Nije bilo druge nego da dignem ruke od Pule, vratim se nazad i usput još slikam. Zaobilazeći šumice gde je moguće. Pa do kola, da prebacim podatke, ručam i onda snimim predivni Stari grad i centar Rovinja, pa na sever, da nađem one staze sa Gugla. Začudo, prvi deo novog plana je prošao bez greške. Sada sam već i znao napamet gde su kola, uslikao sam fotke, prebacio podatke, zamenio bateriju u kameri, jeo i spremio se za nastavak. Na Šumara i Jedriličara sam već bio zaboravio.

Rovinj_-_S.._gore_1.jpg 90_Rovinj_-_S.._gore_2.jpg 90_Rovinj_-_S.._gore_4.jpg Rovinj_-_S.._gore_3.jpg
Na putu do vrha starog grada

Rovinj_-_S..stina_3.jpg Rovinj_-_S..ionik_1.jpg Rovinj_-_S..e_zivot.jpg
Čistina; Stari svetionik i okolina; "Život uvek nađe put" (Park iz doba jure)

I onda centar i Stari grad, uz penjanje do vrha. Stari grad je na uzvišenju, a na vrhu je crkva sa predivnim pogledom ne samo na grad nego i na ceo predeo. Pored nje je i prepoznatljiva kula koju nemam ni na jednoj jedinoj slici sa vrha, ne pitajte kako (hehe, možda tako što imam sliku neke turistkinje...). Zanimiljvo je da centar grada ima nekoliko trgova koji su prilično veliki, a kamene kuće ne samo što kreiraju fantastičnu atmosferu, nego u njima ljudi i dalje normalno žive, odnsono kuće se ne koriste samo kao galerije i suvenirnice ili kafići i restorani, što nisam očekivao.

Rovinj_-_S..stina_1.jpg Rovinj_-_S.._gore_5.jpg Rovinj_-_Crkva_1.jpg Rovinj_-_Crkva_plato.jpg
Put do vrha, crkva i plato ispred

Rovinj_-_C..ogled_1.jpg Rovinj_-_C..ogled_3.jpg Rovinj_-_C..ogled_5.jpg
Pogled sa vrha

Osim toga, gore sam išao ulicom koja kruži kao spirala do samog vrha, a usput se prolazi pored raznobojnih starinskih kuća. Sa leve strane se, između kuća, povremeno pojavljuje praznina koja je iskorišćena za kafić, restoran ili prosto vidikovac, uz pogled na more! Atmosferu dodatno pojačava činjenica da je „ulica“ popločana starim kamenom, a sve je besprekorno čisto. Pritom niko i ne primećuje da sam na biciklu, ovde je to najnormalnija stvar, masovno ih koriste i sami Rovinjani. Praktično je nemoguće naći sliku iz grada na kojoj nema bicikla. Odjednom, zgrade sa leve strane potpuno nestaju i puca pogled na čitavu obalu i okolna mala ostrva (do kojih, nažalost, nisam stigao). Sa desne strane ostaje samo brdo i kameni zid, pa tako do vrha. Crkva me nije mnogo zanimala, ali pogled je zaista fantastičan i vredan penjanja. Pritom ne mislim samo na onu turistkinju. ;)

Rovinj_-_S.._rupa_1.jpg Rovinj_-_S.._rupa_3.jpg Rovinj_-_S.._rupa_4.jpg 90_Rovinj_-_S.._rupa_5.jpg
"Rupe" između zgrada na putu do vrha

A nazad dole možete jednim od nekoliko različitih puteva koji svi vode između starih kamenih kuća. Malo malo, pa vidite nekoga kako sedi i ruča ili pije kafu ispred kuće ili na terasi, a turisti se vrzmaju na sve strane. Koliko god vremena da provedete lutajući starim gradom, sigurno je da vam neće biti dosadno. Atmosfera je takva da mi je više puta došlo da zastanem između kuća i pridružim se domaćinima. U odmoru ili razgovoru.

270_Rovinj_-_Stari_grad_1.jpg 270_Rovinj_-_S..grad_14.jpg 270_Rovinj_-_Stari_grad_3.jpg 90_Rovinj_-_Stari_grad_4.jpg 270_Rovinj_-_Stari_grad_6.jpg
Spuštanje kroz stari grad 1

Rovinj_-_Stari_grad_5.jpg Rovinj_-_S..grad_15.jpg Rovinj_-_S..grad_17.jpg Rovinj_-_S..grad_19.jpg
Spuštanje kroz stari grad 2

90_Rovinj_-_Stari_grad_7.jpg 270_Rovinj_-_Stari_grad_8.jpg 90_Rovinj_-_Stari_grad_9.jpg 90_Rovinj_-_S..grad_10.jpg 90_Rovinj_-_S..grad_11.jpg
Spuštanje kroz stari grad 3

Ipak, vratio sam se dole, još malo snimao kamerom, pa ponovo u krug, ali ovoga puta nisam išao skroz gore, nego sam se sličnom spiralom spustio na drugu stranu i izašao tačno na malu pijacu. A pijaca je delovala kao iz bajke i definitivno je treba obići. Nije zatvorena, ali ima nadstrešnicu, sve je veoma uredno i čisto, sve tezge su bile pažljivo popunjene, a bogatstvo mirisa i, naročito, boja je neverovatno. Ipak, ne očekujte da ćete ovde nešto i da kupite. Ne, ne, ova pijaca ne služi za to. Ono što mi je ostalo u (bolnom) sećanju jeste da je belo grožđe (ogromnih, čvrstih zrna, verovatno uvoz iz Italije) koštalo 40 kuna za kilogram. Nije ni bitno koliko je to evra, lakše bih uhvatio 40 živih kuna u nekoj šumi, ali reći ću da je to bilo 5,5 evra! Kilo grožđa!? Samo 2-3 dana pre toga bio sam u Trstu i isto takvo grožđe platio 1,5 evro, a tek nešto skuplje je bilo na riječkoj pijaci. Ova scena u Rovinju me podsetila na početak devedesetih i sankcije, kada je robna kuća Beteks, na Banovom brdu u Beogradu, dobila nalog od direktora da izmisle neke nenormalne cene, da ne bi ostali bez robe u rafovima (nova nije mogla da se dobije). Pa je jedan običan sapun koštao 5 maraka, a plate su bile 2-3 marke. :) No, pijacu u Rovinju definitivno treba obići.

Rovinj_-_S..okolo_1.jpg 90_Rovinj_-_S..okolo_2.jpg 90_Rovinj_-_S..okolo_4.jpg 90_Rovinj_-_S..okolo_5.jpg Rovinj_-_S..okolo_3.jpg
Spuštanje na drugu stranu grada 1

Rovinj_-_Pijaca_1.jpg Rovinj_-_Pijaca_2.jpg Rovinj_-_Pijaca_3.jpg Rovinj_-_S..okolo_6.jpg
Pijaca za Marsovce - uredno, šareno i astronomsko; Pletenica; Skriveni biser

Odatle sam, konačno, krenuo na severnu stranu, prolazeći prelepom dugačkom ulicom sa zilion „kineskih“ radnjica (sa standardnim škartom), pored pristaništa za kruzere. Sada se nisam zadržavao na plaži na kojoj sam bio prethodnog puta, nego sam odmah nastavio dalje. Samo sam primetio da je neki matorac, na livadi (služi kao plaža) koja uopšte nije nudistička i gde se masovno kupaju i deca iz obližnjeg kampa, razvukao svoj ligeštul i uživa u suncu bez trunke odeće na sebi i, očigledno, bez trunke griže savesti. I bez žalbi ostalih posetilaca plaže. Par sati ranije, to bi mi možda i bilo čudno, sada više ne. Ovo je Rovinj.

270_Rovinj_-_S..sever_1.jpg Rovinj_-_S..sever_2.jpg 1Rovinj_-_D..ri_grad.jpg Rovinj_-_D..ri_grad.jpg
Obala kod pijace i pogled na stari grad sa severne strane

Rovinj_-_D..zni_tok.jpg Rovinj_-_D..a_kafic.jpg Rovinj_-_D.._kruzer.jpg Rovinj_-_D.._Kinezi.jpg
Turistkinja; Kafić; Restoran i kruzer;Ulica uz obalu, sa "kineskim" radnjicama

Nažalost, put kojim sam mislio da idem, uz obalu, nije bio pristupačan, jer ceo šumarak pripada nekoj bolnici. Zbog toga sam morao da idem skroz okolo glavnom cestom, pre nego što sam našao neki puteljak za silazak do obale. Usput sam našao i prodavnicu u kojoj nisu imali omiljeni ledeni čaj sa ukusom limuna, pa sam uzeo breskvu koju sam platio samo 10 kuna (~150 din), što je za Rovinj izuzetno jeftino (u Rijeci bi koštao oko 7-7,5, odnosno do 1 e). Uložio sam prigovor što nemaju sa ukusom limuna, što ih je veoma potreslo i prebacilo na defcon 2. (naravno da je sve bilo samo zezanje) Elem, onda sam se kroz šumu spustio opet do obale (preko nekog kamenjara) i našao solidnu stazu. Delovalo je da nije za bajk, ali niko se nije otvoreno bunio, a naleteo sam i na jedan mlađi par na biciklima. „Zajedno smo jači“ pomislih, pa nastavih sa njima dalje, sve dok skoro ne udarismo u žičanu ogradu na sred puta i znak da je dalje zabranjeno. Mladi i naivni su se snuždili i krenuli gore, ka udaljenoj glavnoj ulici, a ja sam primetio da ograda može da se zaobiđe uz minimum truda, pa sam to i učinio. U stvari nisam, da ne bude da sam napravio neki prekršaj, nego sam se volšebno našao sa druge strane ograde, uopšte se ne sećam kako. Onda sam shvatio i da ograda pripada još jednom kampu (Valdaliso, nastavlja se u resort Amarin), ali nijedan drugi nije imao takve mere separaisanja. Čudno. Nastavio sam laganom vožnjom, priželjkujući samo da stignem do staze kroz šumu viđene na Guglu. Tako sam prošao i kamp i resort i u jednom trenutku konačno sišao sa popločane staze na zemljani put. Ovo je obećavalo!

Rovinj_-_S.._livada.jpg Rovinj_-_Sever.jpg
Plaža/livada na severnoj strani i pogled na Rovinj sa.. zanimljivog mesta

Što sam više odmicao, to je put delovao lepše, i pored parkiranih automobila na koje sam nailazio i jednog polu-kafića (kako biste vi nazvali drvenu baraku koja služi pivo?). Staza je bila odlična, mada ne ide uz samu obalu. Ambijent takođe, sa dosta ljudi, i samo sam grabio napred. Odjednom, staza se naglo završava, odnosno šumarak tu nije prokrčen. Postoji jedan uski prolaz, ali na Google Maps je staza išla polukružno i nije nigde imala prekid. Uz komentar „ah, šta zna Gugl“, odlučih da se probijem kroz prolaz, sigurno se staza posle toga nastavlja.

A prst sudbine...

Noć pripada ljubavnicima
Kako sam krenuo kroz prolaz, tako se pojavio jedan, pa onda još nekoliko – „nudista“. Nešto mi je odmah bilo čudno, ali nisam obratio pažnju. Rekao sam sebi da nisam nikakav –fob i da ću sve što mi Rovinj servira da prihvatim kao što prihvataju i svi drugi. Samo sam ponovo isključio kameru na bajku i nastavio dalje. Prst sudbine se sigurno i sada smeška prisećajući se svega, u stilu „hteo si da upoznaš Rovinj, pa evo, upoznaj ga“! Posle tog prolaza, šumarak je bio proređeniji i u stvari je više ličio na gomilu lijana (koje je nemoguće pokidati), sa malo mladog drveća i visokog šiblja sa vrlo nezgodnim trnjem. Postojala je neka vrsta utabane stazice koja kao da je vodila na sve strane. Umesto da odmah odustanem, ja sam mislio samo na to kako ću sigurno da izađem nazad na stazu i da uživam u vožnji koju je Gugl obećao. Kada li smo počeli slepo da verujemo Internetu...?

Primetio sam usput da rečeni šumarak ima najveću gustinu upotrebljenih kondoma na svetu, ali me ni to nije nateralo da se vratim. Pa bilo je „po’ bela dana“. A možda je i plima nanela posle nekog brodoloma... ;) Onda sam primetio da u šumici ima likova koji su nekako čudno zamišljeni i zagledani u plažu i more, ali sam opet nastavio dalje, misleći „možda su neki umetnici“. Naravno, ubrzo sam shvatio da su to sve „nudisti“ (objasniću navodnike, ko još ne može da pogodi) koji su sedeli u šumici i malo se igrali sami sa sobom (eto zašto navodnici). Ako činjenica da tako mirno sede i kuliraju u šumici, sa svojom zanimacijom, nije bila dovoljno čudna i to u šumarku kroz koji se vidi cela okolina na barem 50 metara (nije gusto rastinje), očekivao bih bar da se nekako „prikriju“ kad neko nailazi, u stilu „fiju-fi ja se samo sklonio od sunca“. Ali ne. Ne samo da nisu prekidali svoju igru, nego ni na koji način nisu pokazali da me primećuju. A sigurno nisam mogao da ih iznenadim, jer sam stalno zapinjao za šiblje, psovao, čupao korenje, vukao bajk koji zvekeće i čuo sam se na kilometar. Dakle, ne baš kao Duh koji hoda, više kao Mister Bin. Ali ne, oni kao u (3D) bioskopu, omađijani. A uskoro ću da shvatim i zbog čega, odnosno koji se „film“ prikazuje.

Provlačim se ja tako, ne smetaju oni meni kad ne smetam ja njima, idem dalje kroz šiblje koje me sve više nervira. U jednom trenutku više nemam izbora, moram da izađem na samu plažu i da nastavim po kamenjaru, nadajući se da malo dalje mogu konačno da izađem na neku normalnu stazu. I, kad sam izašao na plažu, sve mi je bilo jasno. Pokušaću da budem što manje slikovit. Obala, na kojoj sam očekivao da povremeno zateknem neku grupu opuštenih nudista, bila je KRCATA ne nudistima, nego golim manijacima (objasniću), obavezno starijih od 40 godina. Nigde ni jedne jedine žene na vidiku. I onda sam shvatio i šta mi je od početka bilo čudno – skoro svi su bili obrijani, recimo 99,9%. I svi su značajno pogledavali jedni u druge, da ne kažem blejali (pogleda prikovanog „ne baš u visini očiju“), držeći se, pritom, na distanci. Da naglasim, bilo ih je NA STOTINE. Na jedno 5 km od grada. Još se videla crkva na vrhu brda, a i ceo stari grad. Ni kapetanu kruzera u luci verovatno ne bi bio potreban neki jak dvogled da „dobaci“ do plaže.

Opet, rekoh sebi baš me briga, nemam ništa sa njima, idem ja dalje. A verovatno su oni mene gledali u mnogo većem zbunu i čuđenju, jer sam se odjednom pojavio u šorcu i majici, sve vucarajući bajk sa sobom! Ah, sad mi je još i smešno, mora da sam im delovao k’o Marsovac, valjda nikad to nisu doživeli u tom delu grada. Možda je neko pomislio i da je skrivena kamera (a mogla je i da bude ;)). Uglavnom, nastavim ja plažom i uspem opet da zađem u ono šiblje i onda shvatim i da oni koji tamo sede i igraju se.. nečega.. u stvari zaista i jesu u nekom svom bioskopu - samo gledaju prizor na plaži i ne trepću. Hm, možda je „pozorište“ bolji izraz, jer se radnja odvija uživo... S tom razlikom da glumci i gledaoci ovde povremeno menjaju uloge. U tom trenutku provalim i da jednog istog lika srećem već treći put, a zapamtio sam ga po tome što je, pored mene, jedini bio obučen. No, nije ništa pokušavao, pa me bilo baš briga i nastavio sam dalje. Još par puta sam morao da izađem na plažu i da se vraćam u šiblje, kilometri su prolazili, a staze (i žena) nigde. Već sam praktično i zaboravio na nju, hteo sam samo da se vratim nazad na neku stazu i u civilizaciju. U jednom trenutku, provlačeći se kroz jebeno šiblje (možda „jebeno“ nije dobar izbor reči u toj šumi), čak sam opičio glavom u jednu deblju granu toliko jako da sam se skoro onesvestio. Ne smem ni da pomišljam šta bi mi se dogodilo u tom slučaju. Setih se stihova koje peva Bon Jovi – „sećaš se kad smo izgubili ključeve, a ti si izgubila mnogo više na zadnjem sedištu“. Nedugo posle toga, opet sam morao da izađem skoro na samu plažu, a pred njom je, u šumarku, bio primetno veći broj.. gledalaca u bioskopu. Očigledno, glavna sala. Verovatno „Elton Džon“. Taj film do tada nisam gledao i nadam se da neću opet ;), a radilo se o tome da ljudi na samoj plaži nisu samo blejali ili se igrali sa sobom, nego su se.. igrali i međusobno, prava (inter)akcija. I to razne vrste igara koje su im, očigledno, bile veoma uzbudljive (ili naporne), jer su nekako ostajali bez daha. Oni su delovali srećno, gledaoci u bioskopu takođe, ja sam odlučio da što manje smetam i što brže se sklonim. Kasnije ću da saznam i koji je „film“ ovde bio u pitanju.

Dakle, nastavih ja opet dalje, provlačih se kroz to šiblje, već se pitajući šta me još čeka, šta mi je sve ovo trebalo i da li sam ja normalan. No, setih se da Autostoperski vodič savetuje „bez panike“, pa samo nastavih, odlučan da pobedim prst sudbine. Posle nekog vremena, ponovo stižem do dela gde se ne može dalje, nego na plažu. Kad, na sred prolaza stoji onaj jedini obučeni lik (kako li je stigao pre mene ostaće mi večna misterija) i kaže na „tarzan“ engleskom da ne može dole. Meni već pun.. kofer svega, izgubio silno vreme, nisam se pošteno ni vozio, ni kupao i video sam krugove na koje ni Dante nije naleteo. Već razmišljam da prosto uklonim lika sa puta, pa makar morao da uklonim i ostalih 10.000 manijaka („jer noć pripada ljubavnicima“). A on, kao da je shvatio šta ga čeka, objasni da nije to zbog njega, ne brani mi on, nego kad se izađe na plažu, ima još oko 20 metara, pa onda nema dalje, morao bih jedno 50 metara da plivam! Već poče mrak da mi pada na oči. Dobro, pitam ga ja, „kako onda da izađem iz ovog košmara nazad na glavnu stazu, na mesto gde sam ranije bio?“, a on kaže „you can check out any time you like, but you can never leave“! ;) Ne, šalim se, rekao je nešto još gore: „Moraš skroz nazad istim putem, pored Svingerske plaže“! Dakle, tako se zvao onaj „film“ – Svingerska plaža! Pritom je bio zbunjen mojim očigledno zblanutim izrazom lica, koji je posledica njegove totalne nonšalantnosti, kao da je to najnormalniji.. film i da ga ionako gledaju i deca u školi (možda i gledaju, ovo je Rovinj, ne bi me čudilo da osnovci u taj bioskop idu na časove likovnog). Utom iza njega nailazi neki „nudista“ i pita da li poznajem devojku dole i to pita na hrvatskom; ne znam da li je provalio da nisam stranac ili nije znao engleski. Mene više ništa ne zanima, rek’ o samo tražim izlaz iz ove ludnice. A i devojka na toj plaži, how yes no.

Vozi gospodin Dejzi
I tu dolazi do zanimljive situacije. On mi prvo potvrdi da stvarno moram da idem skroz nazad, a onda mi ponudi da mi on bude vodič, zna put. Hmm... Naravno, par sati ranije to bih glat odbio (par sati ranije ne bih ni došao dovde). Ali sad me više stvarno ništa nije čudilo. Naučio sam da prihvatim sve i sva i da ne obraćam uopšte pažnju. Uostalom, bio sam više nego sposoban da se odbranim od sto takvih, zlu ne trebalo, a uvek postoji mogućnost da je čovek sasvim normalan i iskren i da će stvarno da me odvede nazad. Pa ni ja ne zaskačem devojke na ulici, a ni u šumici. A može da mi uštedi poprilično vremena i živaca. I tako ja pristadoh i krenuh sa njim otvorenog uma, otvorenih očiju i zatvorenih leđa. ;) Naravno, kako je on bio vodič, to je značilo da je morao da ide napred, a ja sam, da ne bih zapeo i slomio vrat na onim lijanama (ili se onesvestio), morao da gledam ispred sebe. A kako smo išli blago uzbrdo, to je značilo da praktično gledam u njegovo cenjeno golo dupe. No, neprijatnost je kratko trajala, jer mi je mozak samo šapnuo: „bolje nego da on gleda u tvoje“. (često ja tako ćaskam sa mozgom, ima zanimljiv pogled na svet) Vodič me je uveravao da je strejt, ali meni je već bilo potpuno svejedno. Shvatio sam da sam u Rovinju. Uostalom, šta me briga, bitno je samo da li me vodi u civilizaciju ili.. dublje u bioskop.

Odjednom, u par navrata, on poče da skreće sa puta, kao da traži nešto po šipražju. Ja više ništa i ne pitam, a on mi objasni da proverava da nema neke jadne vezane devojke! Kaže često se dešava da nađe tako neku strankinju vezanu u grmlju! Strašno. A onda reče i da, navodno, mnogi „nudisti“ dovedu na plažu neku devojku, da zavede tipa koji im se sviđa (valjda strejt likove prepoznaju po tome što nisu obrijani?), pa kad se tip naloži na devojku, ovaj ga zaskoči iz grmlja! Eto, svašta čovek nauči kad skrene desno kod Albukerkija. Ja nisam mnogo pričao, šta čovek da kaže na sve to? Odjednom sam upao u svet koji nisam mogao ni da zamislim. Htedoh ja da pitam koji bi to od onih 10.000 glumaca na plaži i gledalaca u šumici bio uopšte zainteresovan za vezane devojke (pa u Parku iz doba jure nisu tiranosaurusu dali zelenu salatu, nego kozu). Tim pre što imaju toliki izbor na plaži. Ali već mi je odavno bilo jasno – ili prihvataš, ili ne prihvataš, nemaš šta da pitaš.

I tako stižem do uvoda ove priče – posle petnaestak minuta njegovog dupeta, konačno sam ugledao čistinu, mada su osećanja bila izmešana, jer se civilizacija zaista još uvek činila veoma dalekom. Na kraju, ispostavilo se da je čovek bio sasvim korektan, a možda i iskren. Doveo me je nazad skroz do staze i to putem na kom je bilo mnogo manje šiblja (i gledalaca), a usput se ponašao sasvim normalno, kao da šetamo u parku. A i teme za razgovor su njemu sigurno bile sasvim uobičajene. Nismo našli nijednu vezanu devojku, mada noć još nije ni počinjala. ;) Tek onda je primetio kameru na bajku (do tada je bio okrenut leđima, je l’) i bio jako zainteresovan da li može da se koristi za snimanje.. školskog programa. Objasnivši još da ima prijatelja koji se time bavi (baš me čudi). Bio je jako zainteresovan i da li mogu da mu preporučim neke devojke iz Beograda koje bi bile dobre.. voditeljke i još je hteo da me vodi kod tog prijatelja u Pulu! Iz nekog razloga, nije me privuklo. Zahvalio sam mu na pomoći (i sad sam mu zahvalan, čovek mi je stvarno pomogao i bio savršeno korektan) i krenuo nazad ka gradu. Usput sam sreo dvojicu Rusa i jednu Ukrajinku na biciklima, koji su tražili Limski kanal. „Sestro, pedalaj nazad u gorod i ne osvrći se, kakav te crni Limski kanal spopao“! I stvarno sam ih poterao nazad. :) Da ne slušam sutradan u vestima kako je nađena vezana strankinja u šiblju... Onda sam svratio i do one prodavnice i ukorio ih što i dalje nemaju ledeni čaj sa ukusom limuna. Po povratku u grad, usnimio sam još malo, usput otkrio da sam sve vreme promašivao ulicu sa glavnim radnjama i suvenirnicama (Karera), još malo uslikao i onda se uputio ka kolima. Bilo je već prilično kasno, ja sam bio umoran i morao sam da propustim feštu koja se spremala u centru grada. Ne sumnjam da se samo nekoliko kilometara severnije pripremala još jedna, „malo“ drugačija fešta...

U povratku sam uspeo da napravim još par snimaka zalaska sunca podno Učke i ponovo se uputio na tunel, jer je stari put posebno nezgodan noću. „Zar se nisi zarekao da tvoja 4 evra videti neće“? Prihvati ili ne prihvati, nemaš šta da pitaš. ;)

Rovinj_-_Nazad_put_1.jpg Rovinj_-_Nazad_put_2.jpg Rovinj_-_Autoput_5.jpg Rovinj_-_Autoput_6.jpg
Povratak i zalazak sunca podno Učke

Zaključak
Sve u svemu, šta reći za Rovinj? Pre svega, u pitanju je jedan zaista poseban grad, potpuno drugačiji od bilo čega. S jedne strane, grad je apsolutno predivan i obavezno ga treba posetiti. A možete dobrano da ga obiđete i u samo jednom danu, bar na biciklu. Uz to ima i bogatu turističku i kulturnu ponudu, skoro svakodnevne (svakovečernje) koncerte u gradu (ja sam bio u septembru, kad svi već rade i deca idu u školu), predivne uvale i plaže, kao i ogroman broj kafića i restorana na prosto savršenoj lokaciji (o cenama ne bih). Rovinj vam nudi sve, bez ikakvog pritiska da vam se nešto svidi, bez ikakvih svojih „favorita“. Vi birate. Staze kojima mogu da se voze bajkovi (ali i da se šeta) su možda i najbolje kojima sam se ikada vozio (ja sam XC vozač, ljubitelji DH verovatno ne bi bili toliko oduševljeni). Cela obala je predivna, more fantastično, uvale prosto neverovatne, ljudi i kompletna atmosfera opušteni. Takođe, Rovinj je i grad sa ubedljivo najboljim odnosnom prema biciklistima. Ne samo da vas nigde ne gledaju čudno, nego bih verovatno mogao i u crkvu da uđem na bajku. Kroz prozor. A isto pravilo važi i za sve ostale ljude. Kao što sam napisao i u filmu, u Rovinju imate osećaj kao da vas niko ne bi čudno pogledao ni da imate četiri glave i šest nogu. Tamo je sve normalno i svi su dobrodošli. A svi mogu i da se smeste, jer kapaciteta ima u izobilju, uglavnom u privatnom smeštaju i kampovima (imaju i montažne kućice, da ne vukljate kamp kućicu ili šator).

Rovinj_-_M..listi_2.jpg Rovinj_-_T..artmani.jpg
Neki novi klinci - svi za jednog, važno da se vozimo; Tipična kuća sa apartmanima (novogradnja)

Kao jedine mane mogao bih da pomenem stvarno visoke cene, jer mi je ipak bilo malo tužno da se ova lepota tako eksploatiše. Zbog toga ceo grad dobija i neki veštački ukus. Takođe, mislim da bi sve vrste plaža trebalo da budu jasno obeležene. Da se zna gde je bioskop. ;) I da bi usput, na stazama i šetalištima, trebalo da postoji više dodatnih sadržaja, odnosno uređenih terena za neki sport i sprava kao u Košutnjaku, za vežbanje snage i spretnosti. A i više toaleta ne bi škodilo. Moj propust je što nisam potražio neke Rovinjane na CS-u, da provedem malo vremena i u druženju i ćaskanju sa lokalcima. To ostaje za sledeći put.

S druge strane, Rovinj sigurno nije za svakoga. Koliko god mislite da ste tolerantni, slobodoumni i spremni na sve, Rovinj će naći načina da vas testira do krajnjih granica. Ne sa željom da vas porazi, nego sa željom da vam proširi vidike. Ako popustite, neće vam se svideti. Ali ako prihvatite šalu prsta sudbine, shvatićete da ste u Rovinju potpuno slobodni i to slobodni da budete ono što jeste, a opet, i ono što želite da budete ili kako želite da vas drugi vide. Njima je svejedno. To nipošto ne znači da morate da im se pridružite ;), samo da nema potrebe za bilo kakvim pretvaranjem, sakrivanjem ili izbegavanjem, jer će svi uvek da vas prihvate. Sve dok i vi prihvatate njih i ne pokušavate da budete „bolji“ od drugih, jer toga ovde nema. Tako možete i da vozite bajk kroz nudističku plažu, možete da se provlačite kroz.. bioskop, da uđete u WC sa kontrolom pristupa ili da šetate gradom i otkrivate sve ono u čemu godinama tiho uživa i jahta Luna, Romana Abramoviča. Shvatićete i koliko ste i sami postali tolerantniji i slobodniji, koliko ste postali deo sveta i da sve različitosti koje postoje nisu tu da bi nas odbile, nego upravo da bi nam ponudile opšte bogatstvo znanja, iskustva i kulture. Koliko god ih ne razumeli ili im se čak i protivili. A ja i dalje mislim da onakav bioskop i onakav film na javnoj plaži nisu primereni, bez obzira na to da li je film sa glumcima, glumicama ili mešano. Ali upravo to i jeste suština – nismo svi isti, ali to ne znači da smo jedni ispravni, a drugi sa greškom. Ako to ne shvatimo, znači da nismo odmakli dalje od plemena koja su se međusobno klala zato što su jedni verovali u samo jednog boga, a drugi u više njih (dok su treći bili u pravu ;)). A pogledajte samo kakvo su nam kulturno, naučno i drugo blago ostavili i jedni i drugi (i treći).

Možda nisam bio spreman za Rovinj, možda sam samo mislio da nisam. Ali sada znam da sam spreman za bilo koje mesto, bilo koje ljude i bilo koju kulturu, tradiciju i običaje. I želim što više da ih upoznam. Ne da bih nekoga osuđivao ili mu se čudio, nego da bih svoju biblioteku dopunio još jednom knjigom. Možda je upravo to najbolji način i da upoznam samog sebe i shvatim ko sam, u stvari, ja.

Ah, taj Rovinj! :)


Evo još malo slika Rovinja (ostatak pogledajte u galeriji):
Rovinj_-_C..fontana.jpg Rovinj_-_Centar_hotel.jpg Rovinj_-_C..kafic_1.jpg Rovinj_-_C..kafic_2.jpg
Centralni trg i fontana; Hotel na trgu; Kafići na obali

Rovinj_-_C..moderna.jpg Rovinj_-_C.._zgrada.jpg Rovinj_-_C..i_trg_2.jpg Rovinj_-_S..grad_21.jpg
Moderna u klasicizmu; Lučka kapetanija Pula; Mali trg; Kafić u starom gradu


270_Rovinj_-_C..grada_1.jpg 270_Rovinj_-_C..grada_2.jpg 270_Rovinj_-_C..a_ulica.jpg 270_Rovinj_-_C..__izlaz.jpg 90_Rovinj_-_S..grad_20.jpg
Ugaone zgrade u centru; Ulica Karera - Knez Mihajlova u rovinjskom stilu; Sedmougaona krstionica Sv. Trojstva (13. vek); Detalj iz starog grada

90_Rovinj_-_S..grad_12.jpg 90_Rovinj_-_S..grad_13.jpg 90_Rovinj_-_Stari_grad_2.jpg 270_Rovinj_-_S..grad_16.jpg 90_Rovinj_-_S..grad_18.jpg
Još malo starog grada

270_Rovinj_-_S..grad_22.jpg 90_Rovinj_-_S..d_maske.jpg 90_Rovinj_-_Centar_nebo.jpg
Tipične uske uličice starog grada; Zanimljive maske; Ne odoleh boji neba :)



Za kraj, pogledajte i film koji prati i donekle dopunjuje izlet i utiske (naravno, samo jednim delom):

Posted by srdjanIcanic 05:39 Archived in Croatia Tagged summer adriatic bicycle bike cycling istria mtb rovinj istra rovigno Comments (5)

Jak pokušaj za samo jedan dan (izlet u Trst)

Trst. Grad bogate istorije, sa puno trgova, crkava, muzeja, spomenika. Predivna arhitektura, espreso, italijanska pica, more, šoping. Ma gluposti. ;) Umesto toga, pročitajte šta sam ja tamo radio.

sunny 29 °C

Standardna situacija ;) (k’o iz reklame za šampone Headache & Boulders) – već se nalazite u Istri, Trst je veoma blizu, pa zašto ne biste skoknuli na jedno popodne i proverili kako danas izgleda nekadašnja Meka falš šopinga? Kakav je šmek ovoga grada bez gomile tezgi sa bofl robom, bez armije unezverenih koji se guraju kroz rulju sa po 10 ili 20 punih kesa u rukama, bez dovikivanja na srpskom? Ne znam za vas, ali meni i danas u ušima odzvanja „Miiiišoooooo, odo’ ja da pišaaaaaaam!“, dreknuto s kraja na kraj nekog trga, tamo sredinom osamdesetih...

Naravno, prvo pitanje jeste šta Trst nudi, šta treba pogledati? Po čemu je poznat, koje su atrakcije, ima li i dalje dobrog šopinga? Šta ni slučajno ne smem da propustim, koje je radno vreme muzeja, koliko se plaća ulaz, zbog čega ću da se kajem celog života? Gde se nalaze supermarketi, koliko šta košta i, ono najvažnije - šta mi čitaoci nikad ne bi oprostili? ;) Pa, ako su to pitanja koja bi se vama motala po glavi, za vas ovaj tekst mogu odmah da završim i jednostavno da vam kažem da i ne idete. Sve ostale pozivam na Jedno opušteno i sasvim drugačije popodne u Trstu.

Pre svega, ako imate samo jedno popodne, odnosno idete u Trst na jednodnevni izlet, džaba pretražujete po Internetu, jer za jedan dan nećete uspeti da vidite i obiđete ni 20 % onoga što bi trebalo. Niti ćete da osetite energiju ovoga grada i tamošnjih ljudi. I samo ćete da se nervirate. Zato vam preporučujem da se pozabavite onim bitnijim – kada je vremenska prognoza povoljna, gde je najbolje parkirati kola, gde je najbolji espreso, a gde najbolji sladoled i pizza? Tome dodate još 2-3 lokacije kojih se sećate iz davnih vremena, napravite procenu troškova, a onda potražite listu top 10 turističkih atrakcija Trsta i izaberete – jednu! Ništa drugo nećete moći ljudski da obiđete, možda nećete ni naći, kolima sasvim sigurno nećete moći da priđete i od celog izleta ostaće vam samo frustracije i traume. Zato poslušajte savet, manite se ćorava posla i provedite zaista predivan dan u ovom lepom gradu, uživajući u atmosferi, ljudima i običajima (naročito saobraćajnim).

Odmah ću da napomenem da sam, pre ove epizode, u Trstu letos bio još tri puta, takođe na po jedno popodne. Ali nemojte da mislite da sam zbog toga mogao sebi da priuštim „luksuz“ da ne obiđem sve znamenitosti, jer sam prvu posetu proveo u tržnom centru, tražeći nešto konkretno, drugi put sam propešačio kroz ceo grad i preko svih njegovih brda, do tog istog tržnog centra (morao da parkiram na suprotnom kraju grada), a treći put sam stigao samo da prošetam kroz centar, ne obilazeći praktično ništa. Dakle, bio sam 4 puta, ne znam lokaciju nijednog muzeja, osim jednog spomenika „na vr’ brda“, ali mi je svaki put bilo predivno. I ne mislim da sam išta propustio. Naprotiv.

Inače, meni najviše odgovara sunčano i što toplije vreme. Međutim, u ovom slučaju nisam mogao previše da biram, nego smo morali da krenemo na dan za koji je prognoza bila da će prepodne da pljusne kiša, ali ne mora da znači. Zbog toga je plan A (sunčano) bio da prvo obiđemo zamak Miramare (moj izbor sa top 10), pa posle malo kroz grad, a plan B (kiša) da se odmah zavučemo u neku garažu i u tržnom centru ili kafiću sačekamo razvedravanje. Sreća nas je, ipak, poslužila, pa smo uživali u planu A. Jupi!

Put
Ja sam bio stacioniran u Rijeci, nekih 70-80 km od Trsta. Put je, u odlasku, praktično pravolinijski (ne i u povratku ;)), a ide se dobro označenim putevima koji su letos bili u fazi kompletnog obnavljanja. Jednim delom, put vodi kroz Sloveniju, pa je najvažnije pitanje da li je potrebna slovenačka vinjeta. Na više mesta može da se pročita da nije, što znači da idete na prelaz Rupa i koristite autoput. Međutim, ja nisam bio naročito sklon verovanju u pisanja po Internetu, stara po par meseci ili godina, a i zaista sam želeo da idem sporednim putevima. Između ostalog, zato što je u pitanju jedan od lepših krajolika kojima sam se vozio, sličan Gorskom kotaru (ne toliko lep, ali sličan). Taj put vas dovodi direktno u Trst, praktično bez ikakvog skretanja. Sveukupno računajte da je potrebno oko sat i po, sa ulaskom u Trst, odnosno provlačenjem do konkretne lokacije. Savet: pre ulaska kolima u Trst, zastanite negde da malo meditirate i pronađete svoj unutrašnji mir. Biće vam potreban.

Na graničnom prelazu HR-SL nije bilo gužve, jer smo krenuli dovoljno rano (pre 9, stiže se za oko pola sata). Što se carinika/policije tiče, kao i obično, neki su ljubazniji od drugih, ali niko nije bio neljubazan. Na slovenačkoj strani su mi, od četiri izleta, samo jednom tražili papire za kola, a znali su i za naše nove registracione nalepnice. Ipak, papire nisu u suštini ni gledali, samo pitali da li imam. Valjda su iskusni, pa i po reakciji vozača ocenjuju da li ima potrebe za daljom procedurom. U svakom slučaju, definitivno se više čeka na ulasku u SL/EU, nego izlasku iz HR. Valjda je i logično. No, sve ide dovoljno brzo, a nadalje nema više nikakvih zadržavanja.

Ipak, zaista pokušajte da budete tamo dovoljno rano, jer smo u jednom odlasku malo kasnili i bili u koloni 15-20 minuta. Osim toga, u jednom od popodnevnih povrataka, na izlazu iz HR je bila dugačka kolona, a bio je radni dan. A ako se ispred vas zakuca neki kamion, naje.. nagrabusili ste.

Slovenija
Kako rekoh, ovo je jedna od lepših ruta kojima sam vozio, a slovenački deo je definitivno najlepši na njoj (ko prizna, puste ga u EU). Istina, tek u septembru su zahuktali radove na sređivanju magistralnih puteva, ali zato ih rade kako treba. Dakle, moj savet je da izbegnete autoput, bez obzira na vinjetu, i uživate u predelima na putu do Trsta. Usponi, spustovi, krivine, livade, drvoredi (platana?) zaista su predivni. Zapita se čovek šta to nas sprečava da radimo isto tako.

Trieste_-_Slovenija_8.jpg Trieste_-_Slovenija_6.jpg Trieste_-_Slovenija_2.jpg Trieste_-_Slovenija_1.jpg
Deo puta kroz Sloveniju

Imajte samo u vidu da je u SL ograničenje 50 km/h (i manje) kroz naseljena mesta kojih ima desetak na ovoj deonici. Osim toga, neke od tabli za naseljeno mesto nisu tako uočljive, pa je najbolje da usporite čim počnu da se ređaju kuće. U nekim slučajevima, „naseljeno mesto“ je prostor od samo 100 metara, a nema ni znaka za ograničenje brzine, ali čim postoji tabla sa nazivom mesta... Negde postoje i elektronski brzinomeri pored puta, pa obratite pažnju, jer su me svi upozorili da su policija i kazne rigorozni (a i lep je osećaj kad vam znak kaže „Hvala“ ;)). Uz to, policija je, očigledno, vrlo pristrasna, pa ćete brzo da uočite kako vozači sa SL tablicama uglavnom divljaju i voze daleko iznad ograničenja, pokušavajuči i vas da nateraju na isto. Ablendovanjem i sirenom. Ja sam pravila poštovao i problema sa policijom nisam imao.

Italija
Granični prelaz, odnosno kućice, i dalje postoji, ali naravno da nema nikoga. Ipak, ograničenje je 40 km/h na prelazu i par puta je bila prisutna saobraćajna policija. Dakle, savet je da nastavite sa normalnom vožnjom i poštovanjem pravila. U Rijeci su me mnogi na to upozoravali, sigurno ima razloga. Ja sam vozio kako treba i nisam imao problema. Istina, u povrtaku iz Trsta sam vozio i 60-70 gde je ograničenje 50. Dugačka uzbrdica, bez raskrsnica, velika gužva se pravi, izlaz iz grada. Uh, skinuh i taj teret sa duše... ;)

Trst
Što se samog puta tiče, kroz Italiju je prilično dosadan i ni blizu tako lep kao kroz SL i HR, pa vam ostaje samo da se skoncentrišete na vožnju i budete strpljivi. Pogotovo ako vam se zadesi neki kamion ispred vas, jer preticanje teško da je moguće (gužva u saobraćaju, a po jedna traka). Naravno, kako se lagano spuštate u Trst, situacija se drastično menja, kraj je lep i zanimljiv, vidi se i more i pola Trsta, ali.. Nipošto ne sklanjajte pogled sa puta i angažujte i saputnike da „skeniraju“ okolinu, jer se neke stvari ne menjaju – Italijani nisu normalni. Pre svega, ako u gradu vozite 40-50 (ograničenje), a ispred vas ima dva metra praznog prostora, očekujte besomučno sviranje neke Alfe iza. Drugo, sa obe strane ulica parkirane su kolone automobila i dostavnih kombija i kamiona, od kojih se ništa ne vidi. Uz to, parkiraju kao Beograđani – i na pešačkim prelazima, i na stanicama, prosto gde god požele (uredno, ali svuda). Zbog toga pešaci „izleću“ sa svih strana, provlačeći se između kamiona i videćete ih tek kada su već na ulici.

Trieste_-_..emaforu.jpg 270_Trieste_-_..ke_zuto.jpg
Skuteri na semaforu; Žuto svetlo i za pešake, da se pripreme za sprint

Ali ni to sve nije ništa u odnosu na klince na skuterima. Majko mila! Ja, inače, vozim i motor, znam da ima raznih ludaka i kod nas; sa japankama, „siledžijkama“ i šorcevima, nabildovani i istetovirani, ginu na sve strane. Ali klinci na skuterima u Trstu kao da imaju želju da ih ubijete. Ako ne direktno kolima, onda bar da vas dovedu do nervnog sloma, pa da izađete iz kola i ubijete ih od batina. Pod uslovom da se igde, uopšte, zaustave, jer ni semafori njima ne predstavljaju neku značajniju pojavu u saobraćaju, a kamo li pešački prelazi, pešaci, automobili, autobusi i bilo koji drugi učesnici u saobraćaju.

Nije tunjevina

Trieste_-_..-_Zaliv.jpg
Zaliv pred ulazak na imanje zamka Miramare

Kako nas je vreme poslužilo, mi smo odmah produžili do zamka Miramare (tunjevina je „Rio mare“ ;)) i on se pokazao kao pravi izbor sa top 10 liste. U pitanju je zamak jednog od Habsburgovaca, koji je umeo da izabere arhitektu. Zamak je podignut na predivnoj lokaciji, oko 7 km zapadno od Trsta, na obodu šume, na samoj obali, desetak metara iznad mora. Bele je boje, a oko njega je šuma raskrčena, pa kad ga ugledate sa prilaza, kako se presijava i šljašti na suncu, definitivno oduzima dah. Pritom nije u pitanju kolosalna građevina, ali nije ni mali, nego rekao bih baš kako treba.

Trieste_-_..-_obala.jpg Trieste_-_..a_plaza.jpg Trieste_-_.._Kapija.jpg Trieste_-_..rilaz_1.jpg
Obala; Plaža kod parkinga; Kapija imanja; Zamak

Ispred samog zamka (more je iza) nalazi se veliki otvoreni prostor, sa fontanom u sredini, a arhitekta se pobrinuo da prilaz vodi nekako više ka tom platou, dok je zamak postavljen malo levo, na izbočini. Pravo napred su stepenice, skoro raskošnije od samog zamka, koje lagano, kroz više etapa, na pravi kraljevski način, vode dole do mora. Tačnije, do mini-marine zaklonjene lukobranom. Na sve ostale strane nalazi se šuma, kroz koju su prosečene široke i uske staze, sa uređenim parkovima i većim i manjim jezercima i fontanama (uglavnom nisu radile). Celo imanje se lagano uspinje sa još jednim, mini-zamkom na gornjem platou, pogledom na obalu i izlaskom na ulicu sa severne strane. U najvećem parku, na samom početku, nalazi se i kafić sa WC-om. Cene nisam proveravao, da ne kvarim. Na sve strane možete da nađete table sa detaljnim prikazom celog imanja i oznakom gde se šta nalazi, pa možete da isplanirate svoju rutu kako vam najviše odgovara.

Trieste_-_..Plato_2.jpg Trieste_-_..Plato_3.jpg Trieste_-_..-_Bajka.jpg Trieste_-_..ja_soba.jpg
Plato ispred zamka; Pogled iz parka; Bajka; Moja soba ;)

Za sve zainteresovane, postoji i mogućnost obilaska samog zamka, ali ja nisam bio. Pre svega, to se plaća (ako se dobro sećam, desetak evra), a na netu sam pročitao da se naplaćuje samo za građane izvan EU, što je čista diskriminacija (zakonom zabranjena i u Italiji). Osim toga, najinteresantnije bi bilo popeti sa na krov, pa odatle sagledati celo imanje i okolinu, a to nije bilo moguće. Konačno, problem je i potrebno vreme, jer je za okolinu zamka potrebno oko sat i po malko bržeg tempa, uz razgledanje i slikanje. Za zamak verovatno još oko sat. A parking ispred zamka se plaća po satu. Ako se dobro sećam, prvi sat je 1 e, ali naravno da ni Jusein Bolt ne može da obiđe ništa za to vreme. Pa samo od kapije do zamka šetate bar 10 minuta. A svaki sledeći sat je bio 2 evra. Dakle, naših sat i po su već koštali 3 evra. Elem, na cenu obilaska samog zamka, dodajete još 2 ili 4 evra za parking. „Pa ovo je pljačka!“ rekao bi moj prijatelj Sima Kosmos iz dalekog svemira, pa smo zamak preskočili. Ali i ovako je bilo vrlo impresivno i mogu da kažem da je ovo prvi zamak u kom bih mogao da se zamislim. :D Nisam ih video baš previše, ali obično su svi nekako ogromni i na „milion kilometara od nigde“, pa vam ne ide u glavu da je tu ikad ikog bilo. Ali Miramare je definitivno fantastičan i svima savetujem obilazak (unutrašnjost zamka smo preskočili i zato što je već bilo prošlo 12 h, a žurili smo nazad; neko je morao da uči za ispit). I obavezno obiđite zamak sa svih strana, ispod njega posmatrajte gomile riba koje se baškare u zoni zabranjenog pecanja (ne, ne, nije tunjevina), pa siđite do samog mora. Btw, tip u naplatnoj kućici nije reagovao na balkanski šarm, pa je cena ostala 3 evra za sat i po. S druge strane, kuriozitet je i to da su svi radnici „Zelenila“, koji su sređivali park, pričali na srpskom. Možda nas je zato tip na rampi ignorisao. ;)

Trieste_-_..peniste.jpg Trieste_-_.._Marina.jpg 1Trieste_-_.._marina.jpg Trieste_-_..-_Iza_2.jpg
Stepenište do mora; Marina; Pogled na zamak i marinu; Sa zadnje strane zamka

Od zamka smo krenuli lagano kolima ka unapred izabranom parkingu. Usput prolazite duž obale koja, u velikom delu, može da se koristi za kupanje (u blizini Miramare to nije dozvoljeno) i bilo nam je žao samo što nismo poneli kupaće gaće/šorceve, inače se ni trenutka ne bismo dvoumili da li tu da provedemo ceo izlet. Ovako smo, ipak, nastavili dalje, poštujući ograničenje brzine, dok je jedna Alfa uporno pokušavala da prođe kroz nas.

Trieste_-_.._Detalj.jpg Trieste_-_..njacama.jpg Trieste_-_.._-_Park.jpg Trieste_-_..k_donji.jpg
Detalj sa platoa ispred zamka; Jezerce sa kornjačama; Glavni park - gornji i donji deo

Stay on target...
Kako smo zašli u grad, do izražaja je došao još jedan problem - GPS. Definitivno pomaže i treba ga imati, ali nemojte da se zanosite da ćete iz prve i bez ikakvih frustracija da dođete do željene lokacije. Naime, Trst je prepun uskih i kratkih uličica, a pritom se ulice često račvaju na nekoliko strana, uz malu ugaonu razliku. Tako mi se više puta desilo da mi navigacija kaže „za 30 m skrenite levo“ (kao da ja znam tačno kad sam prošao 30 m), pa „za 10 m skrenite levo“, pa onda „skrenite levo!“. Ja skrenem levo, a navigacija: „Preračunavam“! Šta, bre, preračunavaš, pa idem gde mi ti kažeš?! E, jes, ali pod malo drugačijim „levo“ je bila druga ulica, ili je još 3 metra dalje bilo još jedno „levo“. Inače navigaciju držim skroz gore, na komandnoj tabli i gledao sam i crtež, ali džaba. Naravno, onda se ispostavi da je uličica u koju ste ušli, u stvari neki parking, sav zakrčen i usporen, pa se provlačite 15 minuta (naravno, svima se fućka za vas, mislim da uopšte i ne registruju da je neko stranac, svi su prosto „neprijatelji“). I sve to samo da biste napravili pun krug i ponovo okušali sreću u igri navigacije i miša.

Naravno, to nije i jedini problem sa snalaženjem, jer glavna igra se zove „pregazite babu u stranoj državi“. Naime, zbog pomenutog problema veoma uskih ulica (sa velikom gužvom) i zbog parkiranja sa obe strane, sve do samog semafora, raskrsnice su veoma nepregledne. Pogotovo one pod pravim uglom. Posle jednog od pogrešnih skretanja, našao sam se u uskoj uličici, iza nekog velikog džipa, sa automobilima parkiranim levo i desno „na gurku“, a trebalo je da idem u prvu ulicu desno. Nisam ni video da postoji semafor, samo smo stajali u koloni. Kako je krenuo džip ispred mene, tako krenuo ja za njim. On skreće, ja skrećem, a baba skiči! ;) Šta se desilo? Tu je bio semafor i baba je čekala da pređe preko uličice u koju smo mi skretali. Kada se nama upalilo zeleno, upalilo se i njoj, ali niko od (lokalnih) vozača ispred nije fućkao babu i njenu želju da pređe. Ja sam jedini držao koliki-toliki razmak u odnosu na vozilo ispred, a babi je dotle već dopiz.. dogorelo, pa je krenula ispred mene „kud puklo“. Tek tada sam video i semafor i pešački prelaz. Baba je malo vikala i mahala rukama i torbom, ali na tome se, srećom, sve i završilo, jer sam uspeo da se zaustavim tik ispred nje, kao Betmobil. Neverovatno da me niko nije zveknuo otpozadi. Međutim, po reakcijama ostalih prolaznika i vozača, kojima je cela epizoda bila daleko beznačajnija od pitanja količine mleka u espresu, zaključio sam da je ovaj „incident“ kod njih najnormalnija pojava i da nema razloga da s’ uzbuĐIvam. Pa i nisam.

Elem, posle još malo obilaženja bespotrebnih navigacionih krugova (a siguran sam da je to neka fora da proizvođač navigacije prikupi neke podatke ili im šeici plaćaju da nam potroše još goriva), stigao sam do garaže tržnog centra.. recimo da je Giulia. U stvari, u Trstu postoje 2 tržna centra, a ovo nije bio Torri d’Europa. ;) Zašto sam izabrao taj parking, umesto neke od garaža u samom centru ili onog u luci? Hehe, ovo će biti zanimljivo:

OPCIJA 1 – parking u centru
Pri prvoj poseti Trstu, išao sam ciljano samo u Torri d’Europa (eto zašto znam kako se piše) koji je daleko od centra grada. Bio sam nekih 4 sata i garažu sa zilion mesta platio nešto sitno, recimo 2,5 evra. Sledeći put sam išao u centar grada i, na preporuku prijatelja, birao veliku garažu u centru, jer smo mislili da je parking 10 evra za ceo dan (sve preko šest ili sedam sati obično se računa kao ceo dan i više ne naplaćuje po satu). Put do garaže je malo naporan, ali lokacija jeste odlična, a mesta je bilo poprilično (zar nije već sumnjivo?). Pri ulasku smo uzeli karticu i pogledali neke natpise o cenama, nešto 1, 2, 3 evra, ali nam tekst na italijanskom nije delovao naročito privlačno, pa smo otišli u provod, unapred računajući na celodnevnih 10 evra. (sad svi očekujete neko „ali“) Međutim ;), posle nekih osam sati u gradu, vraćemo se mi u garažu i ja idem da platim. Nema naplatne kućice, to je tako demode, nego samo automat. Stoji na jednom od spratova, malo zavučen i usamljen na samom stepeništu. Pali i gasi neke lampice, nešto malo pišti i, kad mu je baš dosadno, ispisuje neki tekst na displeju. Kuliram ja, spremim 10 evra, ubacim karticu, krećem da ubacim pare, automat nešto žvaće i svetluca, tip-tup-tap i prikaže na displeju: „16 EUR“! Ha, bre?! ŠTA REČE?! Kakvih, bre, 16 evra, si ti normalan?! K’o da sam parkir’o u Milanskoj fakin Skali! Ja razrogačenih očiju, u potpunom bunilu, srčka mi preskače, knedla zapinje, ne mogu da dođem do daha.. a „on“ nešto zapišta i opet ispisa: „16 EUR“. Ja odlepio skroz, pa toliko nisam potrošio ni za piće i prodavnicu, već čujem kako mi ticker gubi ritam. U nastupu potpunog očaja, već počinjem da širim ruke, da mašem, krećem nešto da izustim, da počnem da objašnjavam, da se ubeđujem, da shvati da je neka greška, ali... Nemam kome. Kako god da pogledam, ne nailazim na „protivnički“ par očiju. Nema grimasa na licu. Samo malo lampica i displej na kom se opet pojavi: „16 EUR“. Već mi dođe da zaplačem od muke, razmišljam kako da otmem karticu nazad, pa da dođem u drugoj smeni, kad bude neki bolje raspoloženi.. automat. Bezvoljno spuštam ruke i u trenutku pomislih da zamahnem i da mu bar dobrano pokažem koliko se ne slažem sa njegovim viđenjem stvari. Istog časa, u gornjem desnom ćošku, kamerica podiže obrve i razrogači ono svoje sočivo i kao da sa povećanom pažnjom blenu u mene. Uvek mi je išlo sa kompjuterima, ali ovo je bila glupa sprava, nema ni tastature da mu nešto napišem, a ni kamera ne reaguje na usiljeni smešak. Vreme prolazi, već mi se čini da su sve kamere počele mene da gledaju, k’o da lavežom dozivaju jedna drugu, a na displeju i dalje: „16 EUR“. Džaba sve. Ako hoću da izađem svojim autom iz ovog kapitalističkog pakla, moram da ubacim kolosalnih 16 evra u ovu tupavu konzervu (ne, ne, ne tunjevine), a pritom ne mogu, čak, ni da ga opsujem. Ruka lagano ide u džep, vadi pare i počinje bojažljivo, zastajkujući, da ih ubacuje u automat, dok je moje oči i glava osuđujući prate, ali ne odlučuju se da je zaustave. I poslednji evro uđe u automat, on veselo nešto zapišta i malo zasvetle, ispisa na ekranu neko Grazie i vrati mi nazad karticu. I dalje u šoku, nosim je sa sobom i teram noge da se pokrenu, da se ne bi još i rampa na izlazu odlučila da mi traži svoju proviziju.

OPCIJA 2 – parking u luci
Treći put sam odlučio da budem „pametniji“ i da parkiram u luci, tamo gde smo parkirali i osamdesetih, kad smo mislili da ćemo da pobedimo sistem kupovinom škarta na Ponterosu. Uz GPS, uspeo sam da nađem odgovarajući prilaz posle kraćih muka, usput pokazujući Italijanima da oni, možda, nisu normalni, ali da srpskom mentalitetu, sasvim sigurno, nisu dorasli. A bre, No more Mr Nice Guy. Tako ja lepo dođem do luke i, što je još lepše, čim sam ušao na parking, oslobodi se jedno mesto, sasvim blizu. Uparkiram, ne fućkajući kolonu Italijana kojima se nije svidelo što ciljam parking mesto tako da me niko ne udari. Jeste pod otvorenim nebom, ali nema opasnosti da će da padne grad, a parking i izlaz su lako dostupni. Pa neka i auto malo uživa na suncu, uz more. Izlazimo i tražimo neki info o cenama i plaćanju, više ništa ne prepuštam slučaju. Naravno, opet automat. Već se razmišljam da ga pročačkam, da mu vratim za onog rođaka od prošli put, ali se suzdržavam. Neću da se spustim na taj nivo, pokazujem dostojanstveno da su Srbi iznad njih. Naravno, pored automata opet sve napisano na italijanskom, ali sada ulažemo malo više napora. I ubrzo dolazimo do ovdašnjeg „ali“ – iako je parking otvoren, cena po satu je skoro potpuno ista kao u onoj garaži! Kasnije će da se pokaže da je isti slučaj i sa svim ostalim garažama u samom centru, dok malo dalje celodnevni parking pada na onih 10 evra, ali cena po satu je skoro ista! I obično je sistem zakomplikovan, tako da cena po satu raste sa dužinom boravka, te je teško sračunati da li.. KOLIKO vas pljačkaju. No, vrhunac tek sledi – parking se plaća unapred!? To je već ozbiljan problem. Tada smo u Trst došli bukvalno u malu šetnju po gradu, na kafu/sok i sladoled, otkud da znam koliko ćemo da ostanemo. Ako platim za više, opet sam kreten, ali ako ne platim dovoljno moraću da trčim odnekud da produžavam! O, kakve gluposti! Pritom, naravno, automat ne vraća kusur, pa ako ubacite malo više para, samo ćete moći da ostanete do Nove godine. Društvo je insistiralo da nam je dovoljno da ubacimo 3 evra, ali sam ja ubacio galantnih 4 i dobio oko 2,5 sata parkinga. A na kraju smo, ipak, morali da trčimo do kola, jedva stigavši da pojedemo sladoled. Čak smo i zakasnili nekih 5 minuta, ali nas je rampa ipak pustila. Valjda je i ona u svađi sa automatima, verovatno dobija manji procenat para za održavanje.

No, to opet nije ono najgore. Naime, kada sam pravio plan za četvrti dolazak, neki prijatelji u Rijeci su bili zblanuti kako sam ostavljao kola u luci, da nisam normalan, pa to ni slučajno ne sme da se radi. Zašto? Zato što tamo masovno kradu strane automobile!? A u čemu je fora? Nije to samo što je strani auto, nego prvenstveno zbog onog umobolnog sistema plaćanja unapred. Sad je jasno zašto su ga smislili. Dakle, umesto da samo parkirate auto i uzmete sa sobom karticu po kojoj ćete, kasnije, da platite, vi morate odmah da platite određeni broj sati, automat vam štampa listić na kom OGROMNIM ciframa piše do koliko sati ste platili i to morate da stavite na vidljivo mesto u kolima. Što će reći, svaki krimos koji prođe pored vaših kola, može sa ogromnom sigurnošću da zna DO KADA nećete biti tu, odnosno do kada ćete, verovatno, da budete prilično daleko! I onda biraju koja će kola da pokupe, kao na pijaci. I najverovatnije i ne šetaju oni sami, nego im to javi parking majstor, koji i inače već šeta po parkingu! Naravno, ne nestane svaki auto, ali je opasnost ogromna. Još su mi objasnili da su Italijani (ili bar neki gradovi) i sami nedavno menjali bili tablice, pa je možda stvarno neko pomislio da sam iz Bolonje (BG). Pa da mi zbog toga nisu dirali kola, ali da ni slučajno ne rizikujem opet.

A mi, deca, čuč
Dakle, zbog toga sam se odlučio za parking u tržnom centru Giulia. Iako je podaleko od centra, pa još malo uzbrdo, on ima nekih lepih prednosti – jeftiniji je od parkinga i garaža u centru, uopšte i ne pripada tržnom centru (iako je u sklopu istog), nego nezavisnoj firmi koja se bavi tim poslom (SABA), a usput imaju postavljene kamere. I, kako kažu, uvek ima mesta. Plus što se, iako daleko od centra, samo stotinak metara ispod nalazi severni kraj ulice 20. septembar, što je tršćanska Ulica kneza Mihajla. Dakle, odlična lokacija.

Inače, svi kažu da gradski autobuski prevoz u Trstu funkcioniše savršeno i da nije mnogo skup, te da udaljenosti nisu problem, ali ja se nisam vozio. Malo je falilo, ali cena koju su mi rekli ljudi na ulici (naleteli na ljude iz Hrvatske, jedini koji me razumeli) nije bila ona sa neta, pa sam odustao od ideje diskutovanja sa radnicom na trafici, a i nije mi bilo neophodno. A i da jeste bilo, nema šanse. Još mi je u živom sećanju trauma kad sam prvi put išao u Trst, kao klinac od nekih 12 godina (osamdesetih). Naravno, glavna fora je bila kupiti koka-kolu u konzervama (Italijani su tada imali i one od pola litra, što je bila skoro duplo veća fora ;)). Mi (ja i brat) natrpali kolica konzervama (i samo konzervama), precizno preračunavši u liru koliko para imamo. I dođemo na kasu, kasirka kuca i usput mi daje kesu. Mene odmah hvata panika da neću imati para ako kupim i kesu, pa je vraćam nazad, uz logično objašnjenje „neću kesu“. Radnica mi samo otparla nešto na italijanskom (120 reči u sekundu) i ponovo uvali kesu. Sad me već znoj obliva, bacam kesu nazad i jačim glasom ljubazno kažem „ma neću kesu“. Prodavačica tu popiz.. poludi (bio je i veliki red, malo nervozna), uze kesu, okrete se ka meni i ubaci u šestu! Tolikom je brzinom „parlala“ (ja sam čuo samo „lalalalalala“), usput još i mašući rukama, da sam odmah uzeo kesu, a uzeo bih još 20, pa nek’ košta šta košta! Naravno, ona je pokušavala da mi objasni da je kesa besplatna. :D Zato sa trafikom nisam hteo da rizikujem i uzmem 20 karata, jer kolika god da je stvarna cena, u jedno sam siguran – nisu besplatne.

Elem, parkirali smo u tržnom centru i odlučili da se prvo okrepimo nekom klopom i pićem u prodavnici na jednom od spratova (zbog mog prethodnog odličnog iskustva sa klopom u Torri d'Europa). Velika greška. Prvo, izbor je bio nikakav, na kraju smo uzeli nešto slatko, umesto slanog. Drugo, na kasama je vladao potpuni haos, jer su se svi nešto objašnjavali sa kasirkama, a one nisu ostajale dužne (eto, kažem ja da ne vredi sa njihovim kasirkama). Plus što su sigurno angažovali nekog menadžera iz Maksija, pa se dodatne kase ne uključuju čak i kad u redovima stoji po 20 ljudi. Dakle, veoma loše iskustvo sa lokalnom prodavnicom tržnog centra, izbegavajte. Puno izgubljenog vremena. WC im je ok, za razliku od Torri d’Europa gde je WC bio u stanju raspadanja/truljenja i gde je više od mesec dana stajala napomena o renoviranju, a nije bilo nikakvog pomaka. Ko zna, možda je napomena stavljena samo da nas umiri, da ne uočimo kamere u razbijenim zidovima... ;) Inače, većina kafića (čak i skupih) nema normalan WC, nego „čučavac“. Meni je to bilo jako čudno, ali mi prijateljica reče da je to neka fora EU sa higijenom... Da, i ja sam zbunjen, valjda zato što u Srbiji vlada uverenje da je čučavac samočisteći sistem, pa sve izgleda onako.. rustično.

Govori engleski da te niko ne razume
Posle „okrepljenja“, odmah smo krenuli upravo niz ulicu 20. septembra. Usput se diveći što arhitekturi, što činjenici da su sva kola bila parkirana pod konac na označenim prostorima. Nije bilo nijednog kretena koji bi se preprečio u beogradskom fazonu „svet se vrti oko mene, može mi se“. Valjda zato što italijanska policija to ne toleriše. Posle petnaestak minuta lagane šetnje, stigli smo i do suprotnog kraja, odnosno početka pešačke zone i odlučili da ne sednemo odmah na sladoled, zbog nekih čokoladnih kroasana iz Đulije. Nego da prvo prošetamo po gradu, odemo do Zampolija koji bi trebalo da bude najbolji sladoled u široj okolini, pa u povratku možda sednemo i na picu. Gledajući na netu, video sam da baš u blizini ulice 20. septembar (u jednoj od poprečnih uličica) postoji odlično ocenjena picerija, a blizu je i picerija Delfino u čijoj smo lovranskoj verziji uživali više puta (ne znam da li je ista picerija u pitanju, ali su obe odlično ocenjene).

Trieste_-_..rking_1.jpg Trieste_-_..rking_2.jpg Trieste_-_XX_-_Detalj.jpg 270_Trieste_-_Parkiranje.jpg
Parkiranje motociklista; Ulica 20. septembra; Parkiranje "pod konac"

Tako smo krenuli u potpuno opuštenu šetnju centrom grada, bez bilo kakvog pritiska, tek okvirno znajući koje lokacije želimo da vidimo i slikamo. A najviše su nas impresionirali parkinzi za motore i količina istih, jer su cele ulice potpuno zakrčene načičkanim motorima i skuterima. Prošli smo kroz centar i stigli do Zampolija, ali smo na kraju bili prilično razočarani. Iako na netu upozoravaju da lokal ne liči ni na šta, bilo je mnogo gore. Zamislite najgrđu školsku poslastičarnicu iz osamdesetih, kad ste išli na ekskurziju u neko selo. E, to je Zampoli. Na sve strane i poglede potpuno neugledan i zapušten, čak deluje i prljavo. Sa sve onim podnim pločicama na crno/bele kvadratiće, a ni zidovi nisu bolji. Stolovi oni malecki metalni, okrugli, sa nogama koje su povijene u slovo "S", stoličice još manje, takođe nikakve. Sve jako sitno i nabijeno, nema više od 5 stolova, a ne postoji bašta ispred. Frižideri za sladoled, kao i kutije, kao da su rashodovani iz fabričke kafane IMR-a, oni limeni, sa staklom gore. Jedva osvetljeni, a deluje kao da i nisu smisleno stavljeni, nego da su ih tu ostavili, jer je to bila jedina lokacija gde je utičnica za struju bila dovoljno blizu. Užas. Pritom opet sve na italijanskom (ok, logično), ali ispisano uglavnom rukom, pa i ne mogu da rastumačim. Ima više od 30 vrsta sladoleda od kojih prepoznajem možda 5. Ne zna se ni koja je cena, jer je i cenovnik na italijanskom i ne sadrži ništa što bi ličilo na kup, odnosno na sedenje unutra, sve neki korneti (a možda je kornet = kup :)). Usput se svi nešto dovikuju, osoblje nervozno i svadljivo, stalno izbacuju jedne limenke sa sladoledom i ubacuju druge, smenjuju se međusobno i trčkaraju unezvereno, a i sâm sladoled deluje kao da je iz neke trećerazredne seoske kafančine, onako više led, nego slado. Cene definitivno veće nego na drugim mestima po gradu, mada ne astronomske.

Na kraju, atmosfera, dreka i gužva su nas dotukli, pa smo odlučili da potražimo drugo mesto. Hteo sam da probam Zampoli, nervirao sam se prethodni put kad je bio zatvoren bez ikakve najave i objašnjenja (ne rade utorkom ili sredom, nešto tako blesavo, ali nismo bili na taj dan), ali definitivno ne umem da se snađem u tom kafanskom „ugođaju“. Ni u BG u kafane nikad nisam zalazio.

Trieste_-_Zeleznica_1.jpg 4Trieste_-_.._Detalj.jpg Trieste_-_..kanal_1.jpg 270_Trieste_-_..kanal_2.jpg
Zgrada železnice i fontana ispred; Ponteroso kanal gornji i donji deo

Zato smo nastavili dalje, prošli kroz nešto severniji deo grada, videli svašta lepo i zanimljivo, otišli do Ponterosa i kanala, uživali u šetnji, arhitekturi i atmosferi koju „novi“ Trst ima, čudeći se da su tu ikad bile neke tezge. Onda otišli i do Trga jedinstva ili ujedinjenja (Unite). Inače, u blizini se nalazi kafić Tommaseo za koji kažu da ima najbolji espreso. Ja ne pijem kafu, ali definitivno je vredelo makar zaći unutra i videti kako je uređen. Stvarno predivno (ali i tamo je čučavac). U svakom slučaju, mi smo sa Trga nastavili okolo, na sever. Svratili smo u jednu od interesantnih, malih prodavnica igračaka, sa velikim izborom i ok cenama, pa nešto kasnije u još jednu, sa neviđenim izborom igračkica na daljinsko upravljanje. Usput prošli pored Teatro Romano (na njega smo naišli sasvim slučajno, bez ikakvog planiranja). Mrzelo nas je da idemo gore do zamka, nego smo pored crkve Sant’Antonio Nuovo (više se i ne kaže da je neko pametan ili učen, nego „guglovan“ ;)) ponovo otišli u 20. septembar, na tamošnji sladoled, otkriven slučajno prethodnog puta. Obišli smo i neko ranije čuveno mesto za kupovinu kafe (Crem Cafe), ali je ono sada postalo više kafić, a i kafa je dosta skupa.

Trieste_-_.._Zgrada.jpg Trieste_-_..nstva_3.jpg Trieste_-_Opstina_2.jpg 270_2Trieste_-_.._detalj.jpg
Arhitektura na Trgu jedinstva; Fontana na trgu; Zgrada opštine i toranj na vrhu

Trieste_-_..nstva_1.jpg
Panorama Trga jedinstva

Inače, Trst nikako nije mali, ali nije ni prevelik, pa ne treba da se plašite šetnje. Ne treba da se plašite ni sporazumevanja, iako engleski „znaju“ u možda 2-3 skuplje radnje, onako nabadaju par reči. Uglavnom one reči koje su iste na italijanskom i engleskom. No, kad nema gužve i nervoze, sigurno ćete uspeti da se sporazumete. Mada će Italijani, posle napomene da ne znate italijanski, nastaviti da vam pričaju na istom sa nesmanjenim ubeđenjem da ćete sada da ih razumete. :) Savet: ako tražite neki određeni artikal, napišite na papir marku i tačnu oznaku i samo pratite da li mašu glavom po horizontalnoj („ima“) ili vertikalnoj osi („nema“). ;) Istini za volju, dosta reči može da se razume kad pričaju lagano (nikad nisam učio reč italijanskog), ali naterati Italijana da priča lagano... Uf!

Trieste_-_..ski_trg.jpg 270_Trieste_-_Lukovi_1.jpg Trieste_-_..a_banka.jpg Trieste_-_.._Romano.jpg
Berzanski trg; Detalj arhitekture; Nacionalna banka; Teatro Romano

„Ma hajde kupi mi sladoled“... Bitte?
Elem, stigli smo opet u 20. septembar i seli u baštu poslastičarnice koju sam izabrao prethodni put (La Siciliana). Kako da izaberete pravo mesto za sladoled u nepoznatom gradu? Po izuzetno jednostavnom kriterijumu – krenete od početka pešačke zone i čekate prvu baštu koja ne liči ni na studentsku menzu (prvih nekoliko), ni na Hajat. La Siciliana je imala velike bele suncobrane i udobne stolice od pruća, tako nešto. Izgledala je baš pristojno i elegantno, ali ne vrišteći i nametljivo. Izbor kupova je ogroman i teško je izabrati. Meni je jedini kriterijum bio da ne uzmem isti kao prethodni put (neki Nocciolato, nemam sliku). Sladoled je apsolutno fantastičan i preporučujem ga svima, uz par napomena: porcije kupova su ogromne i potrebno je oko pola sata da se pojede, a ko je sitnije građe, može jedan kup za dvoje. Naravno, cene su sasvim odgovarajuće – vrte se oko 10 evra (pa može da se zavrti i vama). Da, znam, nekako zvuči kao Hajat. Međutim i u Hrvatskoj je kugla standardno skoro 1 evro, ovde smo imali po 4-5 kugli sladoleda, plus prelive, kekse, šlag, ukrašavanje... A kad se uračuna veličina kugli, otprilike dođe na isto. Uostalom, pogledajte slike. :)

Trieste_-_..doled_2.jpg Trieste_-_..doled_3.jpg Trieste_-_..doled_4.jpg Trieste_-_..adoled5.jpg
LaSiciliana kupovi

I došla kelnerica, mi se nešto dogovaramo međusobno i razmišljamo i nabadamo među bogatstvom od 3 italijanske reči koje znamo. Počnemo da naručujemo, kad nam se kelnerica obrati na čistom srpskom! :) „Govori srpski da te ceo svet razume“, mislim se ja, a ona objasni da je iz Niš! :) Zove se Suzana, tu radi već neko vreme, ali je planirala uskoro da pređe na nešto drugo. Objasni ona nama sve oko sladoleda, razjasni nam sve dileme, a usput reče i da se masa za sladolede uvozi iz Nemačke! Ej bre, Italijanima Nemci prave sladoled! I još reče da je to standardno tako već godinama, ali da Sicilijanci ipak dodaju u to neku svoju magiju, da nije baš čisto nemački sladoled. I da nema veštačkih aroma. Uglavnom, malo se ispričasmo, morala je i ona da radi, a onda nas u prolazu priupita: „Koji sladoled ne volite?“. Ja zbunjen, reko’ takav još prob’o nisam, mada mi marcipan definitivno ima ukus kreme za ruke (kako li to znam, a?). A ona samo zagonetno reče da će da nam ubaci još nešto u izabrane kupove i da će sigurno da nam se svidi! Ne, ne, nije bilo to što mislite. :D Naravno, ne treba da napominjem (ili treba?) da inače poslastičarnice standardno neće da prave custom kupove (čak ni u Opatiji), osim ako naručujete kuglu po kuglu, ali onda nema ukrasa. Izmena standardizovanih kupova? Ma nema šanse. Ali eto, mi smo, na kraju, dobili izabrane kupove, ali sa dodatnim šmekom onih između kojih smo se dvoumili. Recimo, ja sam u čokoladnom kupu dobio i kuglu pistaća i cele lešnike, a u Mandalore kupu (ako sam dobro zapamtio) je dodatno bila i bela čokolada. Čik da vidim one koji planiraju sve obilaske, kako bi to isplanirali. ;) A sladoledi za priču, ali mnogo bolje će da objasni slika. I za slučaj da se na slikama ne vidi, verujte da su porcije bile ogromne. Iako smo bili već i gladni i željni (jer smo preskočili sladoled u planiranom Zampoliju), bio je potreban pravi napor da se sve to pojede. Btw, Suzana kaže da je Trst još lepši noću, ali to bi zahtevalo da se tamo i prespava, za šta mi nismo imali ni prilike, ni para.

Sviraj mi ti
Na kraju, više nismo imali snage ni za kakvu pizzu. Jedva smo ustali, zahvalili se Suzani (uz bakšiš) i krenuli nazad do kola. Ostalo je bilo još samo da kupimo neke potrepštine u prodavnici. Kako je željeni lanac (Coop) u centru radio dvokratno (većina manjih prodavnica i dalje radi dvokratno), umesto da čekamo popodnevno otvaranje, odlučili smo da odemo u tu istu prodavnicu u Torri d’Europa, koja je neuporedivo veća i sa mnogo većim izborom. Stigosmo do kola, platih parking nešto sitno (oko 6 evra), podesih GPS da me vodi u Torri, a on poče da plače „izgubljen prijem signala“. Još jedna mana navigacija – mora da se krene na put, da bi navigacija mogla da počne da vas psuje kako ste krenuli na pogrešnu stranu. Ja sam primenio drugačiju taktiku – izašao iz garaže, do same izlazne rampe, a onda sačekao signal. Italijanima iza se ta ideja nije svidela, ali ni meni se nije svidelo mnogo toga što su mi radili prethodna tri puta, pa nisam obraćao pažnju. Još je bilo sveže i sećanje na parking od 16 evra... Inače, stekao sam utisak da, ako ih ignorišete prvih 20 sekundi, kao da zaključe da ste već bili u Trstu i da poznajete sistem, pa samo ućute.

Konačno, GPS pronađe svoje satelite i reče „treba da ideš levo“. Gledam ja, gledam, a ono puna linija u ulici, ne može levo. A po celom trotoaru standardno parkirani automobili, bez trunke prostora i uopšte se ne vidi da li ide neki auto (srećom, s desne strane se nekako videlo). Stanem ja malo levo, čekam, čekam, razmišljam šta da radim. Baš tad se desi mala pauza u saobraćaju, ja taman da krenem, a ono murija nailazi sa desne strane! Ajoj. Kako sam već davao levi migavac, a pritom i pravio gužvu, plus preprečio pešake na trotoaru i maltene krenuo levo, mogli su odma’ da me ’apse, No, ili im je moje ponašanje bilo sasvim normalno i uobičajeno, ili su i oni mislili da sam iz Bolonje. Uglavnom, samo su prošli. Posle još čekanja na istom mestu, na kraju sam odlučio da idem na bezobrazno i uključio se levo u saobraćaj tako da su čak i Italijani svirali. Ah, evo banke, cigane moj.

Posle još malo svađe sa navigacijom, skroz okolnim putem, uz gubljenje vremena, stigosmo u Torri. Otprilike u isto vreme kad su prodavnice u centru opet otvorene. ;D Eto, gledao sam film Cube, ali očigledno ništa nisam naučio. U svakom slučaju, obavismo kupovinu u prodavnici koja kao da je veća od Trsta, sa milion raznih voćki i mleka, ali bez jogurta. ;) Inače, ako se zateknete tamo, preporučujem Coop marku čokolada, u izduženom pakovanju od 150 gr, za oko 1,5 e, fantastične su! A prvi put videh i prazan Blue Ray disk od 25 GB (6,9 e) i one kase za samozad.. samousluživanje. Ono, provlačite sami artikle preko barkod čitača i ubacujete pare/karticu za plaćanje. Naravno, te kase rade baš kako bi prosečan Srbin očekivao - nikako. A lud narod, kad kasa nešto ne registruje, pokušava ponovo i ponovo, umesto da plate manje. ;) Zanimljivo je i da se na tim kasama guraju najviše mladi, onako puni nekog Evropskog optimizma, uz ideju da ne čekaju red. iNešto generacija. I tako se oni svađaju sa kasom pola sata, dok Srbi, iskusni tehnofobi, završavaju posao na običnoj kasi.

Trieste_-_Torri_1.jpg Trieste_-_Torri_2.jpg Trieste_-_Torri_3.jpg Trieste_-_Torri_4.jpg
Tržni centar Torri d'Europa

I onda, poznatim putem krenusmo nazad, sa debelim zakašnjenjem. Plan je bio da u povratku snimim put kamerom, čak sam po izlasku iz Torri d’Europa stao skoro na samoj rampi, da izvadim nosače iz gepeka. Ali se onda ispostavilo da nisam izvadio sve što je potrebno, a bio me blam da stojim duže, jer nas je uljudno čekao neki Slovenac u svom X5, nije red (stvarno je bio ok lik, možda je i on mislio da sam Bolonjac ;)). Onda sam planirao da namestim kameru na italijanskoj granici, gde sam stao sa strane i povadio sve živo, uz čudne poglede slovenačke policije koja je bila raspoređena kao na nekim manevrima, na sve strane (a ja da montiram kameru, ccc). No, onda sam shvatio da je montaža kamere u kolima prilično nezgodan projekat, zbog pozicije, podešavanja, a i nepoznatog slobodnog prostora na kartici. Plus je trebalo da tražim jedan poseban šraf u celom paketu opreme. Pa sam tu, konačno, podvukao crtu i ostao bez snimka (a i vi), jer smo već puno kasnili.

A zašto sam rekao da povratak nije tako pravolinijski kao odlazak? Hehe, zbog briljantnog sistema novih autoputeva oko Rijeke. Prvi put nije bilo nikakvih problema, jer sam dosta dobro upamtio put i vraćao se kuda sam već prošao. Međutim, posle sam se navikao i malo više gledao znakove i putokaze i dva puta (dakle, „shame on me“) uspeo da upadnem u zamku. Vozim, vozim, vidim putokaz za Rijeku, skrenem, shvatim da nešto nije u redu, ali već je kasno, nalazim se na autoputu (muva upala u tučak)! Ok, nema veze, navigacija je bila podešena da izbegava plaćanje, a pokazivala je isti put, pa je ovo sigurno ok. E, nije. Vrlo brzo nailazite na kućicu. Džaba, ne možete nikako da je izbegnete, a nemate ni karticu. Već počinje lagana panika, gledam da li mogu da presečem ceo autoput, polukružno, pa negde nazad. Još će da kažu da smo uleteli sa neke njive... Ipak, to se nije desilo. Žena u kućici se i sama smejala, kaže gomila ljudi upadne u zamku. Dovoljno je da platim 7 kuna (blizu 1 e, dobije se račun). Nije ni čudo što je njima smešno, tim pre što nisam stekao utisak da se stigne brže, samo možda jednostavnije. Dakle, pamtite put kojim ste išli, ne skrećite za putokazima ili navigacijom. S druge strane, možda možete da prevarite sistem – ako dolazite sa veće udaljenosti, samo kažete da ste upali na autoput pri povratku iz Trsta i da nemate ulaznu karticu, pa platite tek 1 evro. ;) Ja, kakva iskustva imam sa kamerama, verovatno bih propevao čim bi me prva kamera kod kućice sumnjičavo pogledala. Još ako dozove i ostale...

Malo dodatnih slika (u galeriji ima još nekih):
270_Trieste_-_XX_-_Kafici.jpg 270_Trieste_-_..cetak_2.jpg 1Trieste_-_.._kapija.jpg 270_Trieste_-_..m_Cafe_.jpg Trieste_-_..e_popnu.jpg
Kafići u 20. septembra; Početak pešačke zone; Kapija na Trgu republike; Trg Karlo Goldoni (Crem Cafe); Spomenik onima koji se popnu ;)

Zaključak
I tako nismo videli ko zna koliko muzeja i crkava u Trstu (pravoslavnu smo videli, ali nismo slikali), ko zna koliko spomenika na brdima, ko zna koliko restorana i prodavnica. A opet, neizmerno smo uživali u šetnji gradom, davili se u fantastičnom custom sladoledu, sreli devojku iz Niš, obišli neke od genijalnih prodavnica igračaka. Bili u prodavnici u kojoj samo voće i povrće zauzimaju prostor kao pola Maksija u Delta sitiju, uklapali se u lokalni mentalitet, provlačili bezbrojnim uličicama i osećali kao kod kuće. Ćaskali sa spomenikom Džejmsu Džojsu, prešli Ponteroso bez kupovine farmerki, uživali u arhitekturi, doživeli stvari koje i ne mogu da se planiraju i ostali očarani lepotom zamka Miramare čiji su vlasnici bili.. hmmm, ali su bar znali kog arhitektu da unajme (ili nateraju da radi besplatno).

Da, to jeste bio jak pokušaj za samo jedan dan i to bez mnogo planiranja i nerviranja. A ni mnogo skup. Definitivno za preporuku.

Posted by srdjanIcanic 14:36 Archived in Italy Tagged trieste trst miramare Comments (2)

Kako je propao rokenrol ili kako sam išao bajkom na Učku

Više nemam snage ni da guram bajk. Da bih se barem malo oporavio, potrebni su sati i sati, uz veću količinu hladnog pića. Piće... Poslednja kap je popijena pre pet kilometara. Usta su potpuno suva. Znoj teče ni iz čega. Osećam da mi se i mozak suši...

sunny 33 °C

Ja uopšte nisam gledao film Kako je propao rokenrol, niti imam bilo kakvu predstavu o čemu se radi (znam kakav se zaključak nameće iz naziva, ali naučio sam da kod naših filmova to ne znači ama baš ništa). Ipak, iz nekog čudnog razloga, taj film, odnosno njegov naziv, je apsolutno prvo što mi je palo na pamet kada sam odlučio da krenem u poduhvat osvajanja Učke (najviša planina Istre) bajkom. I to potpuno sâm, jer su saputnici iznanada odustali (ono, "babi lek", "tetki cigare", "pas u šetnju" i tome slično).

Dakle, krenuh sâm u ovaj vrli poduhvat, ohrabren nekim predivnim slikama bajk vožnje po Učkoj koje sam video na netu. A i saznanjem da Vojak (vrh Učke) nije na 2.200 m, kako sam ja mislio (ko zna zašto), nego na tričavih 1.400 (tačnije, 1.396). Čak sam našao i GPS rute na netu, prebacio ih na Garmina i proučio na Guglu, da budem siguran kuda idem (brat se jedne godine izgubio :)). A još sam se i potrudio da odradim malo matematike, kombinujući ukupnu predviđenu dužinu puta (~22 km) i visinsku razliku između Vojaka i Ičića (preporučena tačka polaska, na 0 m) i sračunao da je vertikalni uspon 1 m na svakih 15 m puta, što je delovalo veoma utešno i čak i slabije od uspona uz Zamet do Kastva dva dana ranije.

U svakom slučaju, sve sam ja to sračunao, prebacio rute na Garmina, napunio baterije na svim uređajima, ispraznio memorijske kartice, osmislio kako ću da ponesem i sendvič i Nestea limun (hladan, leden), sve lepo organizovao...

Svaki početak nije težak
I krenuo. Oko 9:30. Dugo sam razmišljao da li uopšte da krećem, jer je duvao prilično jak vetar. Verovatno bih i odustao, ali nisam hteo da neko pomisli da sam odustao samo zato što nema saputnika (srpski inat je najbolji motiv za putovanja). A sutradan je na Učki bio neki sajam, pa bi bila stravična gužva, a za narednu nedelju su prognozirali bili kišu. Tako sam ipak krenuo, ali sam odlučio i da ostavim ledeni čaj, jer je pretežak. Bacio sam poslednji pogled na vrh Učke koji se prepoznaje po TV anteni i velikoj beloj kugli vojnog radara i zapedalao. Huh. :)

U Ičićima sam bio oko 10:10-15. Nisam forsirao. U Opatiji sam napumpao gume; sve je bilo u najboljem redu. I mogu da kažem da je uspon bio mnogo lakši nego što sam očekivao, nije bilo baš nikakvih problema. Naravno, posle tih prvih 500 metara, ;) stvari su ipak počele da zapinju.

large_U_ka_01_-_..a_pla_u.jpg large_U_ka_02_-_..za_U_ku.jpg large_U_ka_03_-_.._sutra_.jpg large_U_ka_04_-_..oljane_.jpg
Ičići - pogled na plažu; Ičići - put za Učku; Tipična krivina (1m uspona na 15m, malo sutra); Prodavnica (mesto Poljane)

Ipak, sve je i dalje bilo pod kontrolom. Povremeno sam zastajkivao da bih uslikao malo slikica za uspomenu i memoare, uživao u predelima, a u Poljanama (prvo mestašce usput) sam uspeo da nađem i market koji je imao ledeni Nestea limun. Tu je bio i prvi kratak predah (10:40), za malo osveženje. Ubrzo sam izašao i na prvi proplanak (11:00) sa kog se videlo da sam napravio već dobar korak uvis, što me dodatno ohrabrilo u ovoj ludosti. Uslikao sam i par lepih fotki (nažalost, dan nije bio baš za slikanje, jer je bila neka izmaglica, odnosno vidljivost nije bila dobra, iako je vreme bilo sunčano).

large_U_ka_05_-_..d_nazad.jpg large_U_ka_06_-_.._napred.jpg large_U_ka_07_-_Vidikovac_1.jpg large_U_ka_09_-_.._Lovran.jpg
Prodavnica - pogled nazad; Prodavnica - pogled napred; Vidikovac 1; Vidikovac 1 - zum na Lovran

large_U_ka_10_-_..ak_puta.jpg large_U_ka_11_-_.._fokus_.jpg large_U_ka_08_-_..anorama.jpg
Vidikovac 1 - Nastavak puta; Prst pokazuje cilj (mrzelo me da podešavam fokus :)); Panorama

Uskoro sam prvi put uključio Garmina, samo da bih proverio da li sam na pravom putu (ljubazna prodavačica u Poljanama me je uverila da jesam) i setio se čuvene srpske izreke (tačnije, grafita) "kad ja tamo, a ono međutim". Našao sam ja u njemu nešto što je on nazvao CustomPOIs, ali to nije imalo nikakve veze sa bajkovima i Učkom. Više ga nisam ni uključivao, a za sledeći put nauk - proveriti sve mape pre polaska (u nepoznato).

Poslednji ručak
Put do Veprinca (drugo mestašce na putu, ujedno i poslednje) je već malo ozbiljnija rabota. Povremeno je prilicno strm i tu sam prvi put neke deonice prelazio gurajući bajk. Nije bilo svrhe maltretirati se sa pedalanjem tako daleko od cilja. Uglavnom, uz dosta pedalanja i malo guranja, stigao sam i do samog Veprinca, odnosno raskrsnice na kojoj je kafić i putokaz na kom je pisalo da do Učke ima još 7 km! Bilo je 11:40, odnosno tek nekih sat i po puta, pa sam zaključio da je sve i dalje odlično. Naravno, normalnom čoveku bi računica odmah bila sumnjiva, ali ko bi normalan krenuo na ovakav put? U obližnjoj prodavnici sam kupio malu koka-kolu i litar i po kisele (ledeni čaj popijen mnogo pre toga) i pojeo pripremljeni sendvič. U nekoj od starih avantura na kompjuterima, to bi bilo, otprilike: "WAIT. BUY DRINK. EAT. Eat what? EAT SANDWICH. DRINK COCA-COLA. Coca-cola not in inventory. DRINK COLD COCA-COLA. RIDE BIKE. What bike? RIDE TREK BIKE." Ah, dobri stari Spectrum.

large_U_ka_13_-_..putokaz.jpg large_U_ka_14_-_..spomena.jpg large_U_ka_20_-_..krivina.jpg
Veprinac raskrsnica i putokaz; Veprinac uspomena :); Tipična "S" krivina

Mozda sto metara dalje naišao sam na česmu i tu se dobro zalio po glavi. Nažalost, posle tog zalivanja nijedna kap mi nije pala ni na naočare, ni na majicu, jer je bilo zaista jako toplo. Nisam se zadržavao da sipam vodu u praznu flašu od ledenog čaja., Em bi mi otežala ranac, em sam imao flašu kisele, pa sam odlučio da to ostavim za neku buduću česmu. What buduću česmu? ANY FUCKING BUDUĆU ČESMU. No česma found in entire Učka complex. Naravno, Spectrum bi mi to odmah rekao, ovako sam svoju naivnost skupo platio. Veoma, veoma skupo.

Elem, nastavio sam put oko 12:00. I dalje dovoljno svež, uz popijeno osveženje sa dodatnim šećerom (to je bilo najpametnije od svega što sam napravio, na drugom mestu je sendvič) i flašom kisele vode u rezervi. Istina, dok sam ubeđivao flašu da legne u nosač za bidon na bajku, setio sam se filma Dark Star i glavnog junaka koji ubeđuje bombu da ne eksplodira, ali ipak sam pobedio. Ne zna flaša šta je "Srbenda". ;)

large_U_ka_15_-_..de_U_ka.jpg large_U_ka_16_-_.._napred.jpg large_U_ka_17_-_..amo_14_.jpg large_U_ka_18_-_.._fokus_.jpg
Park prirode Učka; Pogled nazad mami više od pogleda napred; Pogled napred - samo 14%; Sve bliže vrhu (opet loš fokus)

Sve u svemu, stvari su i dalje išle više nego dobro. Bio sam veoma zadovoljan napretkom i satnicom, pa sam se i na fotkama dosta zezao (ne, njih nećete videti ;)). Već u 12:02 naišao sam i na tablu za Park prirode Učka, a u 12:05 na oznaku na putu "5 KM" (zaključak, još 5 km do cilja), pa je i to učvrstilo moju veru u uspeh. O, starosti, kako si samo naivna!

large_U_ka_19_-_Samo_uzbrdo.jpg large_U_ka_21_-_..ori_sve.jpg
Samo uzbrdo; Panorama govori sve (ne, nije isto mesto! :))

Uspon?
Već u 13:00 (kažem već, jer sam dosta zastajkivao zbog slikanja i napravio pauzu za piće i hranu), stigao sam i do table na kojoj se prvi put pominje Vojak (raskrsnica za Rečinu i neko jahanje konja). Ubrzo zatim stižem i do planinarskog doma Poklon i odlučujem da samo malo slikam, bez dužeg zadržavanja.

large_U_ka_22_-_..a_Vojak.jpg large_U_ka_23_-_..visine_.jpg large_U_ka_25_-_..ikovac_.jpg large_U_ka_24_-_.._napred.jpg
Prvi pomen vrha Vojak; Planinarski dom Poklon (922 m visine); Planinarski dom - pogled nazad (vidikovac); Planinarski dom - put napred

Tu dobijam novu dozu samopouzdanja i pedalam malo jače (dotle sam u još nekoliko navrata gurao bajk), pa brzo stižem i do skretanja levo za Vojak! Uspeh! Bravo! Telo dobija dozu adrenalina, mogu već da nanjušim roštilj u restoranima koje očekujem na vrhu, osećam kako gnjuram celu glavu u lavabo pun hladne izvorske vode u nekom od kafića. Zamišljam i velike uređene terase na vidikovcu, neku dobru muziku, devojke u toplesu... Već iznemogle noge pedalaju jače, "cilj je već tu, stigao sam, uspeo sam", obilazim nekog bajkera i u 15. brzini (retko se dešavalo) prosto grabim napred. Još samo par krivina, još samo malo, evo iza ove.. ne, onda je sledeća.. puf-pant.. ma sad će...

Ne. Neće. Izbijam na dugi pravac uzbrdice. Očekujem da je cilj blizu, ali adrenalina, ni snage, više jednostavno nema. Potpuno sam natopljen znojem. Potpuno. I torbica i ranac su potpuno mokri. Padaju mi na pamet aktivnosti koje bi u mozak ubrizgale makar endorfin, ali telo kaže da to nije pametno. Ne možeš da dobiješ nešto čega prosto nema. Sada je 13:15. Očekivao sam da budem već na vrhu u to vreme, ali ovo nikada nije ni bila trka. Nema poraza sve dok se prođe ciljna ravnina. Silazim sa bajka i nastavljam uz gurku. Privremeno. Dovoljan mi je samo kratak deo malo blažeg uspona ili blaženog zaravnjenog terena i odmah ću da skočim na svog konjića i da budem pravi pobednik. Samo kratak predah u usponu... Predah koji doći neće. Guranje koje je privremeno koliko su bile i sankcije UN.

Nastavljam. Razmišljam kako je bar šuma predivna. Stabla kao da je umetnik postavljao. Na jednom mestu (13:31) nailazim i na malu provaliju koja me podsetila na šumu iz Harija Potera, sa sve džinovskim paukovima. Strmi usek, sa dosta tankih stabala, ne naročito gustih, a na sve strane veliko kamenje. Užas. Vadim fotoaparat da ovekovečim taj čudni prizor. Ispostaviće se, skoro poslednji put.

large_U_ka_26_-_..aukova_.jpg large_U_ka_27_-__uma_blista.jpg
Hari Poter šuma (bez paukova); Šuma blista

Guranje se nastavlja. Nastavlja se i planina. Srećom, pa je na toj visini već i osetno hladnije, a drveće pravi dodatni ugođaj svojom hladovinom. Ali put i uspon se nemilosrdno nastavljaju. Visinska razlika je tolika da posle bilo koje krivine više ne može da se vidi put kojim sam došao. Stalno gledam vrhove krošnji, očekujući kraj. Konačno, kao da se planina smilovala, primećujem da sam praktično na vrhu. Nema više novih krošnji. Izlazim na još jednu krivinu (trebalo ih je brojati!) sa koje puca pogled na celu Rijeku i Kvarner. To je to, samo još malo, ovo je sigurno poslednja krivina! Avaj. Ponovo ulazim u šumu. Drveće mi se čini još većim nego ranije. Mislim se u sebi "Sezame, završi se". Počinjem da se gubim. Noge otkazuju. Jako mi smeta svaki trenutak kad izbijem na sunce. Nemam više snage ni za šta. Razmišljam da li će da se pojavi neki medved ili vuk i šta bih uopšte radio? U blizini nema nikoga. Možda bih mogao da ih gurnem u provaliju? Šta ako medved ima i mamu u blizini? Možda ima i zmija u tim stenčugama? Teši me što nema paukova na putu.

Odjednom, posle još jedne od bezbroj krivina, vidim jače svetlo na kraju. Mozak govori da to mora da bude to, ali više nema nikakve hemikalije koju bi mogao da mi ubrizga i podari snagu. Nema od čega ni da ih pravi. Glava već odavno pulsira. Sunčanica može da nastupi i iznenada, a ni šlog nije retkost u ovako ekstremnim situacijama. Hladna majica mi se potpuno pripila uz telo. Nemam snage ni za šta. Samo idem ka svetlu. I onda...

Pad?
Ni sada mi nije jasno kako me nije strefio šlog kada sam, umesto na poznatu, očekivanu i nadasve priželjkivanu čistinu vrha Učke, samo izašao iz začarane šume! I ne samo to, nego je do vrha ostalo možda i čitavih pedesetak metara visine! Više ne znam šta da radim. Nemam snage ni da guram bajk. Nemam gde ni da sednem, da odmorim. I čemu? Da bih se barem malo oporavio, potrebni su sati i sati, uz veću količinu hladnog pića. Piće... Poslednja kap je popijena pre pet kilometara. Usta su potpuno suva. Znoj teče ni iz čega. Osećam da mi se i mozak suši.

large_U_ka_28_-_.._-_Cres.jpg large_U_ka_28_-_.._Rijeka.jpg large_U_ka_29_-_..Medveji.jpg large_U_ka_30_-_..marina_.jpg
Vidikovac 2 - Cres; Vidikovac 2 - Rijeka; Vidikovac 2 - hotel Draga di Lovrana i toranj u Medveji; Vidikovac 2 - Ičići (marina)

Zastajem, konačno, na delu gde nema praktično nikakvog rastinja sa leve strane, pa se vidi ceo Kvarner. Iako je vidljivost loša, pravim još nekoliko snimaka. I ne pomišljam da će biti poslednji. Možda bih uslikao nešto drugačije. Možda bih legao na sred puta, čekajuci da lešinari počnu da kruže iznad mene i iznad jebene planine. O, bar neko da bude iznad nje! Već pomišljam da iskoristim broj Spasilačke službe koji sam, veoma, veoma pametno, upisao u telefon. Ipak, zaključujem da sam suviše blizu i da jednostavno moram da idem dalje. I dalje. I dalje. Koliko god da je potrebno. Guram bajk koji me već sažaljeva, ali ne može da mi pomogne. Noge traže odmor posle bukvalno svakog načinjenog koraka. Spuštam laktove na volan, glavu na dlanove i pokušavam da koračam gledajući prazno u asfalt. Ne vredi. Svaki zrak sunca postao je mučan.

large_U_ka_31_-_.._Rijeka.jpg large_U_ka_32_-_..iz__ume.jpg
Vidikovac 2 - Rijeka; Vidikovac 2 - Izlaz iz "začarane" šume

Prolazim još jednu krivinu. Zastajem. Još jedna krivina. Zastajem. Još jedna i još jedna. I zastajem i zastajem. Vreme prolazi, metri prolaze, muke se samo povećavaju. A i planina. U jednom trenuku ugledam parkirani auto i turiste koji nešto glasno pričaju na nemačkom. Pomišljam da sam konačno stigao, ali noge traže još nekoliko zastajanja da bi prešle tih pedesetak metara. Ne. Nažalost, to je samo raskrsnica na kojoj se odvaja put za (mesto) Poklon. Ha, poklon! Mislim se, kakav je to jebeni poklon? Koga oni zajebavaju?! Urlao bih samo kad bih mogao. Znam da je tamo odmorište i restoran. Ali ne ovde. Tamo. A tamo nije gde sam ja krenuo. U hladovini je i klupica na koju bih mogao da sednem i odmorim. Odmorim? Jedini odmor sada bio bi povratak nazad i skakanje u more. Bez mrdanja, samo uživanje u onom osećaju bestežinskog stanja, dok voda relaksira i obnavlja mišiće. Hladna voda... Relaksacija... Počinjem da buncam otvorenih očiju. Ja sam na skoro 1.400 m visine; more sada deluje još i dalje, kao da je u nekom drugom životu.

Nastavljam dalje, ali ubzro nailazim na veliki kamen na koji konačno mogu da sednem. Telo me više ništa i ne pita, niti bih ja razumeo pitanje. Više se ne pomeram, to sigurno znači da sam seo. Sedenje prija mom telu. Hladni kamen posebno. Lepo je na kamenu. Ali kamen nije tamo gde sam ja krenuo. Ustajem. I ruke me bole. Jedva ih podižem iznad pojasa. Ni one više nemaju snage. Boli me i stomak. Boli me i glava. Prebacujem noge jednu ispred druge, pokušavajući da održim ravnotežu. Opet sam uhvatio malo osvežavajuće hladovine. Više ne znam šta radim. Ne znam ni da li zaista negde idem. Da li tome ima kraja? GPS... GPS bi znao da mi kaže... Ali on je u torbici. Na leđima. Zahteva pritiskanje nekih dugmića. Zahteva da oči gledaju nešto i da mozak to nešto tumači. Samo nastavljam dalje. Potpuno slomljen. Plače mi se, ali i suze zahtevaju tečnost.

Bilo je tačno 14:30. Tada nisam ni znao, ali prošlo je bilo više od jednog sata nakon skretanja za Vojak sa glavnog puta. Kako sam i mogao da znam, kad više nisam znao ništa? Iza krivine sam ugledao vojni radar. Ogromna bela kugla kao da je odlučila da sam položio sve testove i ukazala se. To jeste bilo to. To je, konačno, bilo baš to! To je bio vrh Učke. Slikao sam kuglu. Bila je na samo trideset metara od mene. Bilo je to trideset veoma dalekih metara. Ne sećam se da li sam plakao dok sam vukao jadni bajk uz zdrobljeno kamenje iza kog se napokon ukazala i kula Vojak, sa zaletištem za zmajare i sumanute paraglajdere koji stalno ginu.

large_U_ka_33_-_..o_radar.jpg large_U_ka_34_-_.._radara.jpg large_U_ka_35_-_.._Rijeku.jpg large_U_ka_36_-_..Kvarner.jpg
Trenutak istine - Ugledao radar; Kupola radara; Pogled na Rijeku; Pogled na Kvarner

Top of the world
Nije bilo muzike. Nije bilo restorana. Nije bilo kafića. Nije bilo terase. Nije bilo lavaboa, devojaka... Nije bilo ni jebene vode. Bio je samo nedužni mali Nemac sa skoro završenom dvolitarskom flašom koka-kole. U glavi mi se tada motalo: == CENZURISANO == Možda je trebalo da mu je otmem, ali sam se nekako uspeo uz par stepenika i došao do suvenirnice u kuli. Dao sam 25 kuna (3,3 e) za jedinu flašicu hladne koka-kole i flašicu hladne fante. Bilo je 14:45. Bilo mi je potrebno 15 minuta da pređem 30 metara pored kule, popnem se uz istucano kamenje i dodjem do suvenirnice. Sveukupno, nije bilo više od 50-60 metara. Nisam osećao ništa. Samo sam znao da je sve gotovo i da sam preživeo pakao. Seo sam na stepenice u prodavnici i popričao sa devojkom koja tamo radi. Prvo je bila začuđena, ali joj se svidelo da popriča sa nekim, jer joj je tamo uglavnom dosadno, a neko od društva je obiđe jednom nedeljno. Objasnila je da od skretanja za Vojak, sa glavne ceste, ima još JEBENIH 7 KILOMETARA do samog vrha! To nigde ne piše. Od Veprinca ima 15, a ne 7. Kaže da turisti uglavnom dođu ujutru. Kako da joj objasnim da sam ja i krenuo ujutru?! Valjda je bilo tog dana. Znam samo da sam u 10:15 bio u Ičićima, pored mora, nasmejan. Imala je dosta lepih suvenira. Lokalnih, ne tajvanskih. Sve mi je to samo promicalo pred očima.

large_U_ka_37_-_..e_Cres_.jpg large_U_ka_38_-_..ka_Puli.jpg large_U_ka_39_-_..a_Istru.jpg large_U_ka_40_-_Radar.jpg
Kula - pogled ka Puli (levo je Cres); Pogled ka Puli; Pogled na Istru; Radar

Smislio sam bio i kako će prva fotka da mi bude kako ja ležim na zemlji i slikam se odozgo. Smislio sam i šta ću da kažem na video snimku. Smislio sam sve, ali sve ideje su usput postale samo tragovi. Prvu fotografiju sam napravio u 15:15. Čitavih pola sata posle stizanja na vrh. Nisam se ni setio da napravim panoramski snimak (Sony aparat). Kad sam stajao u mestu, GPS na aparatu je vrlo brzo našao satelite, pa sam neke fotke i ponovio. Na kraju sam se slikao i na zemlji, mada to više nije imalo istu težinu. Počeo sam i video klip u kom sam samo buncao. Aparat je dvaput prijavio neki čudni problem sa karticom, pa su klipovi nasilno prekinuti. Prvi odmah nakon sto sam istakao probleme sa gužvom u saobraćaju (svakih 10-15 minuta je neko prolazio pored mene!), a pre nego što sam istakao problem sa medvedima i vukovima. Drugi klip i ne znam gde je prekinut, još sam buncao. Samo sam sve spakovao, uverio se da smem da krenem nazad i uključio GoPro.

large_U_ka_41_-_..la_U_ka.jpg large_U_ka_42_-_.._Rijeku.jpg large_U_ka_44_-_..k_Istre.jpg large_U_ka_45_-_.._tunela.jpg
Uzletište, izlazak iz tunela Učka; Pogled sa tornja na Rijeku; Pogled na kamp Preluk i početak Istre; Radar, uzletište

Vrlo brzo sam shvatio da će grčevi u desnoj nozi biti ogroman problem u povratku, jer noga mora da bude ispružena sve vreme. Nema ni pedalanja. Nekako sam uspeo da se spustim nazad do radara. Sedanje na bajk je zahtevalo više truda, a onda sam sve vreme morao da stojim na iznurenim nogama, jer je svaki drugi položaj značio nepodnošljive grčeve, uz padanje u provaliju. Naglavačke. Sve među medvede, vukove, zmije i džinovske paukove.

I GoPro je imao problema sa fokusiranjem pri toj brzini (preko 50 km/h) i uz poskakivanje na lošem asfaltu. Nisam ni primetio koliko je loš dok sam se penjao. Bilo mi je potrebno 10 min sumanutog spusta da stignem do glavne ceste. A onda sam morao da smislim kako da ispedalam 10-20 metara, jer je skretanje za Vojak kada već počne spust na drugu stranu Učke. Do Veprinca 23 minuta. Onda sam odlučio da ne idem nazad u Ičiće. Hteo sam ponovo da prođem pored istih radnji, da kažem svima da sam uspeo. Ali znao sam da nema načina da se od Ičića dovučem do kuće. A i šta sam to uspeo?

Posle Veprinca sam skrenuo levo za Rijeku. To je bilo na 26 minuta spusta. Onda sam izašao na obilaznicu na kojoj sam morao da pedalam ponovo iz sve snage do 42-43 km na sat, jer me vetar stalno vraćao na 30. U Matulje sam stigao posle 41 minuta spusta, prošao pored Lidla, pa skrenuo desno na Preluk. Na moru sam ponovo bio posle 51 minuta prakticno konstantnog spusta.

Niko me nije uhapsio, nikog nisam povredio, pa ni sebe. Popeo sam se na Učku. Možda ne toliko bajkom, koliko sa bajkom, ali ipak sam ogromnim delom puta, do skretanja za Vojak, pedalao. Više mi nikad neće pasti na pamet. ;)

Na kraju, asocijacija na film Kako je propao rokenrol možda se ispostavila kao pogrešna. Samo na prvi pogled. Popeo se jesam, ako ništa drugo, onda bar isključivo sopstvenim pogonom. Ali, odavno nisam bio toliko blizu apsolutne granice svog sopstvenog pogona. Jako, jako blizu.

large_U_ka_47_-_Kula_2.jpg large_U_ka_46_-_Kula_1.jpg large_U_ka_48_-_Vojak.jpg large_U_ka_49_-_..Outdoor.jpg
Kula "Vojak"; Zvanične table "Vojak" i "Učka Outdoor" pred kulom

Budite pametni(ji od mene)
I kakve zaključke treba izvući? Pre svega, Učka zaista jeste park prirode, skoro netaknute, koja će svakome da ponudi nezaboravan osećaj i fantastične trenutke. Sama šuma je predivna, ima i uređenih staza (ne na samom vrhu), a pogled sa kule Vojak je spektakularan, jer se vidi ceo Kvarner, Krk, Cres, do Lošinja, potom praktično cela Istra (zavisno od vremenskih prilika). Sve je potpuno čisto. Nema narodnjaka, roštilja i pijančenja. Ali netaknuta priroda znači i nepostojanje bilo čega na šta smo naviknuti. A najveći je problem što je veoma teško naći vodu. Tačnije, duž glavnog pravca, vode i nema. :) Za saobraćaj ne treba brinuti, nema baš nikakve opasnosti za pešake i bicikliste, uz normalne mere opreza. Planinarski dom Poklon je lep, na vidikovcu, zaista prijatno mesto za pauzu i predah. Dakle, apsolutna preporuka za posetu. Verovatno i više puta, da se otkriju sve čari. Postoji i osam uređenih (offroad) staza za bicikliste, kao i pomenuto zaletište za zmajarenje i paraglajding. Suvenirnica je lepo uređena, prodavačica raspoložena za razgovor i puna korisnih informacija vezanih za Učku.

Međutim, nekoliko upozorenja. Pre svega, posvetite se pripremama i utvrdite put kojim idete. Prvi put bolje da ne idete sami (ako idete kolima, nije bitno). Vodite računa da imate kod sebe dovoljno tečnosti. Duž glavnog puta nema mnogo ljudi (da priskoče u pomoć). Ponesite malo hrane i nešto slatko. Ako idete skroz na vrh, tih 7 km, posle odvajanja sa glavnog puta, nema baš ničega. I automobili su retka zverka (srećom, druge zverke ja nisam sreo, mada to ne znači da ih nema ;)). Napravite pauzu u planinarskom domu koji je samo par stotina metara ranije. Ako idete bajkom, Ičići jesu najzgodnija polazna tačka, jer se do samog vrha samo prati glavni put, ali on ogromnim delom nije baš pogodan za pešačenje. I obavezno imajte kod sebe broj spasilačke službe, a veoma poželjno i neku mapu i GPS. Ne zadajte sebi nikakvu satnicu i ne precenjujte svoje mogućnosti.

Inače, utrenirani biciklisti ovu relaciju obično bez problema pređu za oko 2 sata i manje, a mnogi dolaze i sa druge strane Učke (iz Istre), gde je uspon još gori.

Na kraju, neko će da pita da li je sve to bilo vredno truda, odnosno tolikih muka? Mislim da je najbolje da pogledate kompletan snimak spuštanja sa Učke i procenite sami:

O da, vredelo je! :D

Posted by srdjanIcanic 15:05 Archived in Croatia Tagged mountain sport bicycle bike cycling mtb active_tourism active_vacation Comments (1)

(Entries 1 - 4 of 4) Page [1]